Milan Cvijović je rođen u Užicu 1909. Godine. Otac mu je bio poznati užički kafedžija. On je bio mamino mezimče, uvek ga je lepo odevala. Ta navika mu je ostala i u starosti, uvek doteran tako da je odelo „dubilo“ na njemu. Završio je pravni fakult u Beogradu. Cvijo je imao dve sestre, jedna je bila Ljubica užičku lepoticu, koja je diplomirala Jugoslovensku književnost i predavala u užičkoj Gimnaziji sa prekidima od 1934. Do 1954. godine.
Sudija Cvijo je u životu najviše voleo majku Janju, suprugu Jelu i FK Slobodu. Profesija se podrazumeva, od nje je živeo. Kao Slobodin navijač zasijao je odmah posle Drugog svetskog rata. Pamtim ga iz kasnijih perioda sa stadiona gde je uvek bio u društvu sa Draganom Nedovićem Ćukijem, Milivojem i Zoranom Jokićem, Markom Smiljanićem, glumcem Tomijem Janjićem i Miroljubom Cvijovićem Malim…
Cvijo je bio izuzetan sudija, držao se slova zakona a kad se nije moglo drugačije upotrebljavao je zakone logike i srca. Zato su mu Užičani uz ime obavezno dodavali zanimanje “Sudija Cvijo”. Bio je poznat po tome što je nastojao da se sporovi rešavaju Izmirenjem. Navijao je za ljudsko izmirenje, ali je najpre bio navijač Slobode i u tome je bio nepokolebljiv. U mladosti je igrao na Slobodinom levom krilu. Užičani su ga pamtili kao izuzetno brzog fudbalera. Mnogi su ga i van Užica poznavali kao vatrenog Slobodinog navijača među njima i Miljan Miljanić kao i Dragan Džajić. Samo je zakazano suđenje moglo da spreči da ode na utakmicu, kao da se bez njegovog prisustva nije mogla odigrati. Dešavalo se da je suđenje održavano u vreme kad se igrala utakmica. Ali sudija Cvijo je nalazio načine da ipak stigne na utakmicu.
Jednom kada je se održavala za Slobodu važna utamica zakazano je suđenje dvojici seljaka zbog krađe ovce. Vreme je prolazilo a nikako da se dođe do pametnog rešenja. Ulazi seljak u sudnicu sa kapom u ruci. “Je li prijatelju, zašto si ti komšiji ukrao kravu?” “Gospon sudija, nije bila krava nego ovca!” Aha znači priznaješ da si ukrao ovcu! Piši Kiko, reče daktilografkinji – da priznaje da je ukrao ovcu a ja odoh na utakmicu!” Zgrabi šešir I koliko ga noge nose izjuri na vrata iz sudnice i pravo na stadion.
Imao je urođeni smisao za neočekivano logična ali i pravična rešenja. Jednom je izlazio na veštačenje u Sevojno, zbog spora oko nekog puta. Parničari nikako nisu mogli da se nagode a ni njemu nije dolazila na pamet neka za obe strane nekog puta. Zagledao se pomalo osutno u zelenu panoramu Rujevca. Komšija dvojice parničara nekakav namćor i svađalica, koji je bio tada u svojoj njivi, obrecnu se na njega: “Šta si se zagledao ovamo ovo je moje!” Cvijo se trgao, uozbiljio, koncetrisao I na glas rekao: “Našao sam rešenje. Put će proći povrh imanja ovog komšije a vas dvojica čete mu dati koliko mu sleduje. I danas se Sevojničani služe tim putem.
Sudija Cvijo je bio kafanski čovek. U Domu JNA mu je bila druga baza tu se često začikivao sa kelnerom Cvetkom. Prva baza mu je bila kod Gliša u “Trumanu”. Tu su se na gust pasulj, kolenice I druge specijalitete redovno okupljali igrači Slobode, treneri I najvatreniji navijači. Tu su donošene sudbonosne odluke… Cvijo je bio Užičanin vesele prirode da zaigra i zapeva mogao je u svakoj prilici, spontano. Nije pušio, popio bi jednu-dve rakije dnevno, radi običaja. Imao je naviku da nikoga ne pušta ispred sebe, imao je „fiću“ pa „folcvagena“. Kad su se vraćali sa jedne utakmice, doktoru Calu Gluščeviću nije dao da ga pretekne pa je ovaj, nemajući kud, morao pravo u jarak.
Kao penzioner još se više privio uz Slobodu. Ustajao bi u dva ujutru i budio navijače da ne zakasne na put sa Slobodom. Druga strast mu je bila sporska prognoza. Da bi što pre saznao rezultate italijanske fudbalske lige, „lovio“ je po skali italijanske radio stanice i tako gotovo naučio italijanski. Viđali smo ga i na korzou kako ide prema Domu JNA sa punom torbom knjiga o sistemima. Jednom mu je samo falio rezultat Lacio-Roma. Pitao je poznatog slobodinog igrača Puša Milosavljevića šta misli. Ovaj je tipovao na Romu, tvrdeći da su igrači Lacija studenti i da če se napiti. Desilo se da je Lacio pobedio. A Cvijo je danima grdio Peša: „ Šta on misli, ako on pije da piju svi studenti“.
Sudija Cvijo je preminuo decembra 1991. godine. Godinama posle njegovi najbliži prijatelji su se okupljali oko njegovog groba u tu evocirli zajedničke uspomene. Obavezno donosili lepinju „sa sve“ pripremljenu u motelu na Beloj zemlji gde su se okupljali pred vađne Slobodine susrete. I tako dođu i donesu mu lepinju i novine sa izveštajem o Slobodinim uspesima kad god ih ostvari.
