Tu, gde je danas Istorijski arhiv na Rakijskom, na uglu, bio je mlin Mališe Atanackovića, Josipa i Pavla Šojata ili Tihomira i Branka Vukomanovića, zavisi o kom vremenskom periodu se govori. Ipak, u sećanjima većina starih Užičana sa kojima sam razgovarao ovaj mlin su pamtili kao Vukomanovića mlin. Užički pekari većinom su brašno nabavljali iz ovoga mlina koji je imao kapacitet 200 vagona godišnje.
Svoj prvi mlin Mališa Atanacković je izgradio u kratkoj klisuri Đetinji zvanoj “Grot” koja je povezivala varošku kotlinu sa Adom i Krčagovom. Bio je to parni mlin. Godine 1909. Dogodio se požar i mlin je izgoreo.
Posle požara Mališa je novi moderniji mlin većeg kapaciteta izgradio u varoši, na Rakijskoj pijaci. U obnovljenoj zgradi izgorenog mlina izgradio je hidrocentralu koja je napajala novi električni mlin. Ova električna centrala kapaciteta 35 HP je do 1923. Godine je isključivo snadbevala električni mlin kada je data pod zakup Užičkoj tkačkoj radionici kao dopuna njihovim potrebama za elektro energijom. Kapacitet novog mlina bio je 200 vagona. Sa četiri valjka mlevene su sve vrste žita, najviše pšenica i kukurz. Mališa je obnovio rad mlina odmah posle oslobođenja Užica 1918. godine ali puna proizvodnju od 5000 kilograma dostignuta je tek u leto 1920. kada je poboljšan železnički saobraćaj, kada je obezbeđena potrebna količina žita za preradu i delova za pokretanje mlinskih valjaka.
Maličini naslednici su 1926. Godine započeo pregovore o prodaji mlina i hidrocentrale. Mlin je prodat braći Šojt industrijalcima mlinarima iz Vinkovaca odnosno Beograda. Hidrocentrala u Grotu je prodata Tkačnici. Osim mlevenja u mlinu je vlačena vuna i valjano sukno. Uloženi kapital u ovo preduzeće je bio 3.200.000 dinara, a posao u mlinu je obavljalo 11 zaposlenih u radnom vremenu od 12 časova.
Braća Vukomanovići su bili veoma sposobni poslovni ljudi i ugledni i poštovani u Užicu. Vukomanovići su rodom iz Branešaca. Kada su su se vratili iz ratova od 1912. do 1919. poćinju da se bave raznom trgovinom, prodajom stoke, rezane građe, oraha i suvih šljiva. Na Žitnom pijacu su napravili kuće gde su imali veliki magacin za žito. Poslovali su po celoj kraljevini pa su tako kupili imanje u Cerini kod Vinkovaca odakle su dopremali žito u Užice, i prodavali na veliko a i užičkog kraja u Cerinu i Vinkovce terali drvenu građu, koju su opet tamo prodavali sve do 1941. godine. Tada Tihomir beži iz Cerine ostavljajući imovinu. Braća Vukomanovići menjaju svoje imanje u Hrvatskoj za mlin na Rakiskoj pijaci sa braćom Šojt. Šojtovi su u Užicu bili poznati i po tome što su doneli u Užice običaj kićenja novogodišnje jelke. Kada se se Drugi svetski rat završio komunisti su braći Vukomanović oduzeli svu imovinu. Veoma brzo Branko 1946. a Tihomir sledeće 1947. godine su umrli od tuge za izgubljenom imovinom.
Kasnije zgrada Mlina na Rakijskom pijacu je služila za razne namene, čak i za stanovanje… Najvećim delom zgrada je srušena. Na njenom mestu je napravljena zgrada za Istorijski arhiv.
