У Ужицу је почео са радом „Моџо клуб“ 18. септембра 2003. године. Отворио га је Зоран Митрић, познатији као Шмит, са супругом Надицом, на Ракијској пијаци. Ту се слушала искључиво блуз и рок музика, а касније, због захтева млађе публике, почео је да се пушта и музика у хард маниру. Шмит је увек бринуо о квалитету емитоване музикe. Велика колекција видео концерата је увек спремна да задовољи и најпрефињенији укус. Овај музички клуб је, на жалост, последњи Мохиканац где се може чути и видети изуетни рокери и бирана блуз музика. Данас једини у Ужицу у коме није овладала турбо (не)култура и неотесана Гранд продукција.
Клуб је и седиште Удружења љубитеља ритма и блуза Вокс Експиријенс. У клубу функционише библиотека, видеотека, цедетека, организују се живе свирке и промоције књига, књижевне вечери, тематски џез и блуз вечери током фестивала Ин Вајерс.
Митровић Ана:
„У Мојо клубу (2004. године)
У години када Србијом крстаре гомиле глупости и кича, а провинцијски дух поистовећује се са централним догађајима и актуелно се отварају паланачки фенси кафићи са продуженим експресом и скраћеном свешћу, нимало случајно у старом делу града, на Царини у Немањиној улици, на дан Хендриксове смрти 18.09.2003, на светлост дана освањава клуб под жестоким рок називом МОЈО, који је поред кафане и представништво Удружења љубитеља ритма, рока и блуза Воx Еxпериенце.
Одрживост и смисао постојања Мојо клуба:
Није питање где можеш путовати већ кога довести и шта учинити за свој град. У пустарама мегалополиса људи не осећају крвоток града, сваког дана радјају се и нестају највећи генији и хоштаплери, а из провинције долазе у престонице и праве своје уметничке пиједастале, заувек заборављајући своје корене постају покондирени и искомплексирани… МОЈО је комора и предкомора рока и блуза. Пре извесног времена када се говорило да је рок мртав, овде се дешава чудесна реинкарнација и без много рекламе или томе слично, људи су у ваздуху осетили звук, место и промену и једноставно допловили у овај пријатни залив хармоније и никада га нису напустили.
Јутро у Мојо клубу:
Зидови испаравају… Шмит (власник клуба) укључује миришљави штапић и простор испуњава квалитетним звуком. Кува се прва јутарња уморном раднику на паузи свог посла, свраћају комшије на пријатну реч, ученици са великог одмора, размењују се приче о гитаристи или певачи из овог, оног или нашег бенда, циркулишу кроз кафану радници, уметници, случајни пролазници, урбани или једноставни људи…
Вечерњи часови у Моју: …затворена врата иза којих пробија смех, помешан са виртуозним мајсторијама Малмстина, Хендрикса, Клептона… Немогуће је не свратити… Бар из знатижеље или задовољења потреба чула слуха.
О књижевним вечерима у Моју:
Једини преостали траг аутентичне идеје кафане су – песници. Узајамно кафана и поезија стимулишу једна другу и најлакше и најбезбедније срећу се са животом. Песницима треба контакт са животом и истовремено заштита од њега. И једно и друго оптимално се налазе у кафани. Њихова необичност се ту уклапа у обичан живот… У нашој кафани одржана су до данас многи сусрети ове врсте под називом: Поезија у ноћи, Вече урбане поетичне деконтаминације и Реч о речи… Данас је остало врло мало песника, а још мање песничких кафана, готово ниједна. Има вина, има духа… али све је мање кафана, а када њих нема… Чега све нема? У Мојо клубу смо пелцеровали онај боемски дух ужичких кафана и примила се поезија. Негује се рок и блуз, и узвраћа се ритам по коме пулсирају најразличитији посетиоци љубитељи ритма, рока и блуза…“
