Kada je u posleratnom Titovom Užicu nestalo onih luksuzno tapaciranih predratnih dečijih kolica zaostalih na tavanima i podrumima u prodavnicama su se pojavla jednostavna drvena kolica na sklapanje koja su stigla iz Engleske. Na osloncu za noge pisalo je „Babbu Crof’ler“. Ta Dečija kolica predstavljaju jednu od najvažnijih (i najskupljih) kupovina mladih roditelji Užicu pedesetih godina 20. veka koju su sebi mogli da dozvole. Moja dečija kolica su bila posleratna skromna, drvena ali jaka, ne baš udobna… Mislim da sam imao skoro 20 godina kada su ih moji roditelji koristili da doteraju plinsku bocu ili kante sa lož uljem. Na kraju ih je neko mazno zajedno sa praznom plinskom bocom iz našeg dvorišta u Omladinskoj 28.
Iskoristiću ovu Užičanstvenu objavu da vam ispričam priču kako su uopšte nastala dječja kolica, poznata i kao kolica za bebe. Zanimljiv je i njihov istorijat koji traje dugo… svi ti razni modeli u kojima su se bebe vozale. Englez Viljem Kent u 18. veku, je izmislio dečija kolica, koji je inače radio kao baštovan. On je napravio veliku košaru na točkovima u koju su deca mogla sesti, a koja je imala i svoju “zapregu”, obično jednog ponija ili kozu a ponekad i psa… A onda su neki bogati roditelji poželeli da uživaju u šetnji ali bez nošanja svog potomstva u naručju. Tako su naručili izradu “transportnog” sredstva koje će im biti od koristi, a istovremeno i jednako zabavan za njihovu decu. Tako su nastala i kolica sa dve ručke koju su umesto životinja vukli ljudi.
Nakon što je mnogo dece poispadalo iz korpe, ugrađena je šipka između ručki koja je omogućila da se upravlja korpom tj. kolicima sa bebama. Ali promena na dizajnu je zaobišao zakon, nije bilo dozvoljeno upravljati vozilom sa četiri točka – peške. I tako kada mnoge mame i dadilje dobile kazne i upozorenja zbog guranja kolica, proizvođači su počeli proizvoditi kolica na dva ili tri točka.
Dječja kolica počinju da budu popularna u široj javnosti posle Prvog svetskog rata, zahvaljujući postratnom bebi buomu, ali i sve većem upotrebom plastike u proizvodnji. Plastika je zamenila skupo drvo i korpe od šiblja, počele su da se koriste i spojnice od hromiranog metala, što je značilo da su bebi kolica postala i jeftinija. Dosta se toga promenilo i u dizajnu, kao dublje korpe, uži točkova, ugradnja ručnih kočnica, kao i to da se smanjila visina kolica.
U 1940-im godinama prošlog veka predstavljena su kolica na guranje, slična današnjim ali mnogo veća. Godine 1965 dogodio se sledeći veći preokret u dizajnu i razvoju kad je engleski aero inžinjer Oven Meklaren saslušao žalbe svoje kćeri koja s kolicima nije mogla u avion. Iskoristivši svoje zanje, Meklaren je dizajnirao kolica od laganog aluminija koja su se mogla sklopiti kada nisu bila u upotrebi. Takozvana “kolica kišobran” postala su veliki hit i popularna su i danas.
Sledeća velika promena u dizajnu bebi kolica dogodila se 1984., kada je neki Filip Betler pokušao trčati zajedno sa svojim tek novorođenim sinom koji je bio u kolicima. Shvatio je kako su neprilagođena za trčanje i kako odmah koče kada dođu u dodir s travom, peskom I sl. Počeo je eksprementisati s aluminijskim cevima i točkovima bicikla i posle nekog vremena izumeo je kolica s tri točka, popularno nazvanim “Bebi džoger”. Ta bebi kolica su veoma brzo rasprodna na zadnjoj stranici magazina za trčanje po ceni od 200 dolara po komadu. Većina pomenutih kolica u ovoj priči su se mogla vdeti i u Užicu u poslednjih stotinak godina.
Snežana Ljubičić Petronijević: „Zbog sličnih kolica tvojim, sam dobila batine. Vozila sam mog mlađeg brata na Trgu u kolicima i zamenila sam bebu u kolicima sa jednom devojčicom za lutku. Sva ponosna sam došla kod mame i rekla da sam dala Bobana i kolica za veliku lutku. Kakve su to batine bile…“
