Učestvovao sam tada u izgradnji Trga partizana. Bio sam traser u Omladinskoj radnoj brigadi „Aleksa Dejović“ iz Titovog Užica. Pored brojnih građevinskih radnika, profesionalaca u svom poslu više od stotinu nas, tada mladih i poletnh Užičana i Užičanki, od 10. juna do 10. jula 1961. godine bili smo angažovani na uređenju Užica. Čini mi se da smo bezmalo svi, računajući i komandanta i mene, poneli udarničke značke. Užice je tada bilo najveće gradilište u bivšoj Jugoslaviji.
Komandant ORB „Aleksa Dejović“ bio je Užičanin Miroslav Didanović.
Ova brigada je najveći deo vremena provela u opremanju novoizgrađenih stanova u zgradama koje okružuju Trg partizana, gde su zatim smešteni gosti koji su došli iz raznih krajeva Jugoslavije na proslavu Dana borca i otkrivanje spomenika Josipu Brozu pre tri decenije izmeštenom u dvorište Narodnog muzeja.
Danas, 3. marta, prošetao sam svojim gradom. Užicem. I zadržao se na jedinstvenom i arhitektonski neponovljivom, suncem obasjanom Trgu partizana, očekujući da ću sresti nekoga ko je sredinom 1961, kao i ja, nosio na ovom trgu brigadirsku uniformu. Jedan od retkih poznanika, koga sam pozdravio, poluglasno mi je dobacio: „Eh, uzalud čekaš, nije to više onaj grad o kome smo sa ljubavlju govorili, i nije više grad Užičana“. Nisam hteo, i neću, da se pomirim sa takvom ocenom. Na moju radost, podržali su me dvojica poznanika i prijatelja, obojica užičke legende. Muzički pedagog Petar Jovanović i čuveni užički istoričar Milorad Iskrin koji su, valjda iz iste namere, došli na Trg partizana
