Januar 1966. godine

81

Nova godina je proslavljena slično kao i prethodna, u Hotelu „Zlatibor“, zbog lepote pevačice da ne bi bilo više slušalaca i gledalaca napolju nego unutra, bile su navučene zavese. Užičani su sa mnogo entuzijazma gledali u “svetlu budućnost”.

Stari Hotel Zlatibor u zimskoj idili
Stari Hotel Zlatibor u zimskoj idili

Na samom početku godine počele su pripreme za proslavu 25 godina oslobođenja Užica “legendarne” 1941. godine. Formiran je odbor od 17 članova: Predsednik Vitomir Čvorović, potpresednik Radisav Zečević, članovi: Rajko Ječmenica, Petar Antonijević, Dragan Stanković, Todor Damljanović, Dragutin Maksimović, Dušanka Ponorac, Milisav – Lale Topalović, Miloje Ćetenović, Miroslav Sekulić, Jovan Ostojić, Stanka Laković, Momo Vuković, Desimir Petronijević, Stojadin Kostić i Radivoje Stanimirović. Planirali su da urede Kadinjaču, najpre da se uredi put do nje, već je bio asfaltiran prvi kilometar, a ostatak je bio planiran da se završi do 29. novembra. Projekat za uređenje samoga brda, bojišta je predviđao da najznačajnije obeležje bude na mestu gde je poginuo Dušan Jerković… planiran je i objekat na neupadljivom delu Kadinjače u stilu kuća koje se grade u tom kraju u kome bi bi bio muzej. Odbor je rešio da se na Dovarju obeleži mesto na kom su spaljen Dušan Jerkopvić i Vukola Dabić. Taj zadatak su dobili, bračni par, arhitekti Bugarinović.

Glavna ulica u Užicu je postala uska za sve veđi broj stanovnika u Užicu. Tu su bile trgovine, škole… Posle 14 časova njom bi potekla prava reka ljudi. Trotoari uzani da ih sve prime, pa su morali da idu kolovozom, gde su ih čekala vozila i putnička i teretna, gradski autobuski saobraćaj, prevoznici velikih preduzeća Valjaonice i Prvog partizana. Za ovaj problem su bili zainteresovani svi u gradu, naročito posle nekoliko nesreća kada su automobili udarili decu i starce. Najgore je bilo na raskrsnici kod muzeja, na Aleksića mostu, kod škole “Andrije Đurović”…

Stevan Ignjić, je dao prvi doktorat užičkog kraja
Stevan Ignjić, je dao prvi doktorat užičkog kraja

Dogodila se i prva doktorska disertacija u istoriji užičkog kraja. Stevan Ignjić, tada profesor istorije u u Prvoj beogradskoj gimnaziji, koji se rodio u selu Višeslavi, školovao i radio u Bajnoj Bašti, Užiicu, ostao je veran svom kraju. Osim toga što je do tada objavio knjigu “Užička nahija” i nekoliko veoma vrednih istorijskih priloga o ličnostima i prilikama u užičkom kraju, odbranio je tada na Filozofskom fakultetu u Beogradu doktorsku disertaciju “Užice i okolina od 1862. do Prvoga svetskoga rata”.

Šta su radili poznati Užičani, koji su tada živeli u Beogradu: Ljuba Simović je pripremao “Antologiju srpske pezije od njenih početaka do danas”, Žarko Petrović je pripremao samostalni koncert, vajar Mišo Vergović je radio na reljefu “Septembarski dan na starom užičkom pijacu”, Olivera Vučo Užičanka po ocu Budimiru je imala ponudu da snima na Cejlonu, a glumila je jednu od glavnih uloga u predstavi u beogradskom narodnom pozorištu “Život Nikole Tesle”. Spremala se da dođe Užice i igra u filmu “San” Puriše Đorđevića. Milena Dravić, Užičanka po ocu Milenku je sedela u svom stanu, koji je tada bio u ulici Prvog maja i čekala ponudu za novi film.

Olivera, Užičanka po ocu Budimiru
Olivera, Užičanka po ocu Budimiru

Proglašeni su najbolji užički sportisti za proteklu 1965. godinu. Bili su to: Stanimir Nikolić šah, Radivoje Maksić streljaštvo, Miroslav Pavlović Pavik fudbal, Stanimirka Mitrović košarka, Branko Ignjatović atletika, Milomirka Đerić gimnastika, Slobodan Gavović košarka, Milija Jovanović fudbal, Biljana Petrović košarka i Milesa Lučić atletika. Od sporskih radnika najbolje rezultate su iskazali Miodrag Terzić – Pile i Vlajko Kovačević.

Za najboljeg radnika na železnici užičkoga kraja proglašen je Radmil Milekić, skretničar stanice u Kremanima, koji je izuzetno vodio rauna o devet skretnica.

I ove godine su primećene ogromne razlike u cenama u užičkim radnjama. Na primer, u Robnoj kući “Progres” fotoaparat “Smena 8” koštao je 10.200 dinara. Sto metara dalje u sportovoj radnji, nalazila se u Kuli, cena je bila 8000 dinara.

Milena, Užičanka po ocu Milenku
Milena, Užičanka po ocu Milenku

U “Slogi” su doneli odluku da se gradi moderni depadans na Zlatiboru, na Vodama A klase, koji treba da ima 144 ležaja, 3 apartmana, salu za dorušak, više garaža, salon, ostavu za skije, topli bazen za kupanje 12 x 6 metara. Predviđano je da depadans bude u celini Hotela “Palisad”. Tada su svi kapaciteti na Zlatiboru bili rasprodati, najviše je bilo Beograđana i Vojvođana iz Novoga Sada i Subotice. Cena pansiona se kretrala od 3000 do 3500 dinara.

U gradu su počele sumnje da se nešto loše sprema po Sokolanu, stari sokolski dom koji je posle rata prekršten u DTV “Partizan”. Njenu sporsku dvoranu niko nije hteo da popravi, pa je ove zime zamro svaki sporski život u gradu. Fond za fizičku kulturu izdelio je raspoloživa sredstva, a za “Sokolanu” nije dao ni dinara, pa su Užičani sa pravom sumnjali da joj se “crno piše”. Bili su u pravu, došlo je tajno naređenje “odozgo” da se dom pusti da polako propada, pruga Beograd – Bar je uzimala svoj danak. Političari su počeli da se “kvare” i misle najpre o svome džepu.

Pavik užička i Zvezdina zvezda
Pavik užička i Zvezdina zvezda

Užički grafičari su rešili da ulože sredstva i renoviraju bivše kasarne više Trga partizana i otvore novi proizvodnio pogon za ambalažu od valovite lepernke.

Počelo je primanje i učlanjavanje u Savez komunista iz interesa i povlastica… Jedan načelnik je dao obrazloženje za prijem svoje daktilografkinje: “Drugovi i drugarice, ona je vredan službenik, savesno radi svoje poslove… Drugovi, ona je – šarmantna…”

U Učiteljskoj školi direktor je bio Dragan Petrović, u Gimnaziji Milutin Pašić, u Ekonomskoj Vladan Žeravčić, u Tehničkoj Rajo Popović, a u Šupu Božidar Kovačević.