Шездесете године, сем огромне експанзије, градње, рушења старога Ужица и градње новог, Титовог Ужица, социјалистичког, донеле су нешто сасвим ново. Нов начин модерног, урбаног живота, нове музике, начина забаве, моде… Ондашњим комунистичким руководиоцима и њиховим омладинцима та нова, тада подкултура, и све што је долазило са њом, није се свиђала. Та новина се звала рокенрол. Ова страница ће се бавити хронологијом живота у Ужицу тога доба, у циљу да да допринос градској историји. У њој ћу обрадити догађања о којима се у Ужицу причало и учествовало.
Ужице је 1945. године имало 8500 становника, док се до 1960 године увећало на 20.000 становника. Чак и огромна изградња није могла да задовољи велики прилив становника са села. Посебан проблем су били самци. Тада је само Ваљаоница изградила два самачка хотела у Севојну.
Ужичани су се и најпре забављали у биоскопу “Златибор”, у коме су овога јануара 1960. играли енглески филм “Понос и страст” и домаћи “Сам”, у коме главне улоге тумаче Милан Пузић, Павле Вујисић, Северин Бјелић. “Сам” је црно-бели ратни филм, снимљен 1959, у режији Владимира Погачића. Радња се догађа за вриеме битке на Сутјесци, у Другом светском рату, и приказује партизанску јединицу, која се нашла одвојена од главнине, те која, гоњена од надмоћнијег непријатеља, покушава да се пробије кроз немачки обруч. “Сам” су критичари истицали као један од примера еволуције жанра, који ће касније постати познат као партизански филм, односно због сценарија који је нагласак стављао на психолошко профилисање појединачних ликова, уместо дотадашње “сирове” идеолошке пропаганде.
Неки су ипак више волели позориште. У позоришту је била премијера представе биоскопског назива “Џони Белинда”. Културно уметничко друштво Алекса Дејовић је имало наступ у Равнима. Пред 180 гостију наступили су Евица Јеремијић, Олгица Бришевац, Гордана Познановић, Драган Ђоковић, Милан Дрндаревић, Радован Вучковић и Милорад Милосављевић.
Овог јануара у Учитељској школи почео је да ради Клуб психолога, кога је водио професор Слободан Теодосић.
Нешто раније, почео је да ради Клуб фотоаматера Ужица. У јануару имао је преко 150 чланова. Наставник у клубу је био Миладин Кукањац. Клуб је радио у библиотеци школе.
Љубомир Симовић, тада студент југословенске књижевности, својом првом збирком песама “Словенска елегија”, добио је признање од тадашње југословенске књижевне критике.
Тог јануара 1960. године, на седници Народног одбора општине у Титовом Ужицу, за директора Ваљаонице бакра у Севојну постављен је инжењер Влајко Брковић. Да мало више кажем о овом веома значајном човеку за Ужице. Рођен је у Поточању 1925. године. Основну школу завршио је у Крвавцима, а гимназију у Ужицу. Студије је започео у Прагу, а завршио у Металуршком факултету у Љубљани 1952. године. Чим је дипломирао на Љубљанском универзитету 1952, одмах је почео да ради у Ваљаоници. Пре него што је изабран за директора, био је шеф производње. За оно време је било је најважније и то да је члан Савеза комуниста, што је био од 1945. године, да је члан општинског и фабричког комитета СК и да је одборник Народног одбора општине Титовог Ужица.
У време његовог руковођења фабриком производња је порасла, завршено је и започето више нових програма. Извршене су две велике реконструкције фабрике, проширени капацитети, набављена нова опрема. Почела је да ради “Ситара у Ариљу”, а затим су се са Ваљаоницом интегрисала ужичка предузећа: “Металопрерада”, “Трешњица” из Чајетине, “Металопластика” из Косјерића, “Елкок”. Изграђена је “Ваљаоница алуминијума” и почео повећан извоз у СССР, САД, Немачку, Италију… Број запослених након изградње Ваљаонице алуминијума је порастао на 8000.
Ваљаоница је у доба Брковића одвајала велика срества за стамбену изградњу, тако да су изграђени стамбени блокови “Златибор”, “Липа”, Алексића мост, Крчагово, Севојно, а у великој мери његовом инцијативом, Ужице је решило питање водоснадбавање у граду. Ипак, када се боље размисли, из данашње временске перспективе, запитамо се да ли је било потребно срушити толике делове старога Ужица и да ли је то језеро за водоснадбевање добро за данашње и Ужице у будућности. Али та питања оставимо стручнима.
Седамдесетих година 20. века смењен је са директорског места и осуђен на 4 године и 6 месеци затвора због губитка на Лондонској берзи. После непуне две године пуштен је на Титову интервенцију. После изласка из затвора, где је продао све залихе робе која се производила у српским затворима, радио је у спољнотрговинском предузећу “Генекс”. Био је представник овог предузећа у Источној Немачкој, затим технички саветник. Био је посланик Привредног већа, Савезне скупштине и члан Скупштине привредне коморе Југославије. Умро је у Београду 1991. године. Године 2007, откривањем спомен плоче у центру Ужица, али и постављањем бисте Влајка Брковића испред Ваљаонице бакра у Севојну, иницирана је рехабилитација овог успешног предузетника и директора ове фабрике у периоду од 1960. до 1972. године.
Он је седамдесетих година прошлог века био најзначајнија жртва “сече директора” у ужичком крају, односно комунистичког прогона челних људи у најзначајнијим предузећима Србије, чији је идеолошки грех био залагање за тржишну економију. У то време СФРЈ се темељила на социјалистичком самоуправном систему, а њена привреда на диригованој економији, која је одбацивала принципе тржишта, па је врх тадашњег СКЈ, директоре попут Брковића, оптужио за рестаурацију капитализма. Брковићевом страдању допринели су “унутрашње и свесне фабричке самоуправне структуре”, па је у судском поступку проглашен за техноменаџера и анархолиберала и осуђен на казну строгог затвора. Према причи из тог доба, један од повода за његову дискредитацију послужио је губитак, који је фабрика у једном тренутку направила на Лондонској берзи, иако је трговањем на њој остваривала много већи приход и увек била у добитку. Име човека Влајка Брковића, који је имао је разумевања и снаге за јавне радове широм Србије, посебно за развој Ужица, за који се несебично жртвовао, помињало се углавном шапатом. Заборављеном неимару је много година касније Ваљаоница бакра у кругу фабрике подигла спомен-бисту, а Ужице му се одужило платоом у центру града који носи његово име.
Крајем јануара те 1960, породилиште је пресељено из некадашње куће, пред Други св. рат једног од најбогатијих Ужичана, Вељка Лазића у зграду у кругу болнице у Крчагову. Тих година омиљена Ужичанка била је “бабица Дара”, Даринка Грујичић, жена која је многе од нас, који смо рођени педесететих, прихватила прва на овом ужичком свету.
