Границе старога српскога царства пре тешке и далекосежне катастрофе на Косову пољу протезале су се од Јадранског до Црнога мора. Царство Стефана Душана обухватало је Бугарску, Македонију, Албанију, један део Тесалије, Босну, делове Румуније, Далмације и Хрватске.
Положај Кнежевине Србије много се разликовао од обима старога српскога царства. Кнежевина Србија се протезала, по навиодима тадашњег старога српскога статистичара Јакшића, на 760 квадратних миља и налазила се између 43° и 45° северне географске ширине и 37° и 40° источне дужине (Феро). Имала је троугласт облик чији врх је окренут према југу обележевао највећи планински врх земље, Копаоник, од Раче до Алекалеа. Сава и Дунав су раздвајали Србију од Аустрије. Западну границу према Босни чинила је Дрина као и данас, Дунав и Тимок су раздвајали земљу од Влашке и Бугарске, a јужну границу чинила Албанија и Стара Србија.
Дунав, Сава и Морава су тада биле главне реке Србије. Сава и Морава деле Србију на две једнаке половине. Морава настаје од тада зване “српске Мораве” и “бугарске Мораве”, па онда тече у северном правцу и улива се код Смедерева у Дунав. Пре него се споје две Мораве, “српска” је прихватила воде Ибра, који долази са југа. У Велику Мораву уливају се дуж њеног тока до Дунава разне мање реке, од кога су Јасеница и Ресава најзначајније. Од река које теку тада источним делом Кнежевине Србије, поменућу Млаву, Пек, Тимок; у западном делу Кнежевине Србије се Колубара улива у Саву, Јадар у Дрину… Разделнице ових разних водених, по Кнежевину Србију благотворних токова, више чине блага побрежја него високе планине. Речне долине су богате и плодном земљом ораницом и сочним пашњацима.
У средини кнежевине уздиже се централни планински појас, чије издужене узвисине прекривају цело подручје између Мораве и Колубаре, подручје које је чинило срце Кнежевине. Најважнији део тог планинског појаса чине Рудничке планине. Оне започињу на западу од Крагујевца. У народу се тај предео, због његовог подручја прекривеног шумама зове, Шумадија. Најбрдовитији део земље је њен југозападни део. Ту се налази и извориште “Српске Мораве”. Северозападни део кнежевине се одликује благим планинским карактером у коме је највиша планина Медведник. Североисток кнежевине Србије повезан је са планинским венцима на левој обали Дунава преко планинских узвишења, која се благо спуштају према Дунаву. На југу Србије рељеф достиже своју највећу висину на Копаонику.
Мало европских земаља доживело је такву темељну промену у 19. веку као Србија. Тачно је да су многе европске нације, у том веку, доживеле велике промене, од претежно пољопривредних у индустријска друштва. Међутим, Србија се развила из једне потпуно назадне провинције Отоманског царства. Од друштва које су одликовале неписменост и примитивна пољопривреда, крајем века, Србија је израсла у модерну европску државу, међународно признату, са растућом индустријализацијом и образованом средњом класом. Првих деценија Србија је била ван интересовања западних Европљана, али је неколико пута, у току XIX века, доспевала у жижу међународне пажње. Може се рећи да српска историја 19. века, обухвата период од Карађорђевог устанка 1804, до убиства краља Александра 1903. Одлуком Народне скупштине, четири године након признања на Берлинском конгресу, 6. марта 1882.год, проглашена је Краљевина Србија.
Деветнаести век упознао је свет са Србијом, а ја ћу вас на самом почетку путовања кроз 19. век Ужица и Ужичана, пре преласка на хронологију догађања, упознати са сасвим обичним стварима из живота тога времена.
