На градњу кућа на крају осамнестога, почетком деветнестог века, утицали су различити разлози, највише конфигурације терена. Од великога значаја је био начин живота, историска догађања, верска припадност и национални састав становника, као и повелики утицај са стране. Како је изгледало оно старо Ужице пре српских устанака, данас је тешко рећи. Али о Ужицу које се формирало после пожара из 1805. године, када су овде живели измешани Срби, Турци и Цигани, може се доста рећи – и о самој вароши, али и о самом тадашњем становништву. У мањим касабама куће су биле мале и ниске. Неки значајни пролазници кроз Ужице с почетка деветнаестог века рекоше: ”клима му је босанска, као и сам град”.
Плетаре су се почеле више правити крајем 18. века у ужичком крају, зване су и чатмаре. И богати сељаци нису избегавали да кућу исплету од прућа и олепе је блатом. Кров им је био од сувог луба, сена, сламе или кровине. Ове куће су биле углавном са једном просторијом. После устанка се граде и са две просторије у којима се одваја кућа од собе.
Кућа осаћанка – брвнара је најраспрострањенија у целој југозападној Србији, па тако и у ужичком крају. Највероватније због тога што је на овом подручју било шуме у изобиљу и дрвета подесног за грађу. Брвнаре су већином биле покривене шиндром, имало их је и покривених сламом или кровином. То су биле претежно мале, једноделне куће, у којима је су, после устанка, више соба постале обичај. Под утицајем муслимана из Босне, у западној Србији се граде и засебне куће за госте, познате као конак, чардак. Већ у време устанка, у ужичком крају познати су били мајстори Осаћани из Босне. Они ће у 19. веку бити главни мајстори за подизање кућа брвнара. И сам Карађорђе у фебруару 1813. тражи од ужичког војводе Николе Карамаковића и рачанског старешине Кара Марка Васића, да упуте мајсторе Осаћане у Тополу да подигну један објекат.
За разлику од осталих балканских орјенталних вароши, које су биле изграђене зидовима од ћерпича и покривком од ћерамиде, у ужичкоме крају куће су у већини биле са стрмим кровом од шиндре на четири воде и зидовима од талпи. Куће које су доминирале у Србији у времену Првога српскога устанка биле су у стилу старобалканском, под турским утицајем, али је било и других типова. Тадашње ужичке куће углавном су припадале типу балканске куће, нарочито код богатијих власника. Оне задржавају старобалканску архтектуру, прилагођене локалним потребама. Срби досељеници су са собом доносили у Ужице тип куће из свог завичаја. Биле су већином приземне, али, је било и једноспратних. Ослобођени турског закона да имају “добре” и “љепе” куће почињу да граде куће по угледу на Турке. Као и удругим варошима већина кућа у Ужицу су биле бондручаре, чатмаре, док је зиданих од камена било мало.
Златиборска брвнара или “осећанка” препознаје се по шиндри на крову на четири воде, дрвеном стамбеном делу над подрумом зиданим каменом на косини и народној изреци „Куће колико те може покрити, баште колико ти око види.”
Код бондручара скелет је од греда (бонрук), између којих је зидан ћерпич или цигла. Чатмаре су место ћерпича или цигле имале чатму или плот. И једне и дуге су потом лепљене блатом па су онда кречене. Већином су то биле куће са две, три просторије. Прозори са стаклом су били реткост и то само код богатијих. Умето стакла већина је на прозорима имала хартију звану “пенџерлија”. Богатији Срби су зидали куће са приземљем и спратом. Оне су имале тремове, чардак, доксате и отворене дивахане.
Било је таквих и турских, а и кућа у српском делу вароши, варијетет Осаћанке, куће која је добила име по градитељима из места Осата из Босне. Стара област Осат налази се у источном делу Босне и Херцеговине, и простире се од Вишеграда са леве стране реке Дрине, све до Сребренице. Први пут се, званично, у писаним документима помиње у средњем веку 1426. године. Осаћани су били мајстори дрвених конструкција, вешти да повежу греде, стубове и кров с минималном употребом клинова и ексера. У планинама највише су користили храстовину и борову грађу, а у низији је кућа делом могла бити дрвена, а делом од непечене цигле ћерпича, лепљене блатом, а затим кречене.
Масовна градња дрвених цркава и кућа у Србији настаје након Другог српског устанка, почетком 19. века, у време неимара из Осата, који ће утемељити такозвани „динарски” тип српске куће. Од тог типа ће настати све остале варијанте сеоске куће у Србији у 19. веку. Осаћанка се састоји се од куће и собе. Кућа је главни део објекта у ком се налази огњиште. Ту се окупљају укућани, то је простор у ком се обедује и обављају други послови везани за кућу. Соба је намењена за славе и посела, као и боравак укућана у зимском периоду. Осаћанка има стрм кров покривен шиндром и фино обрађене дрвене греде које се често украшавају дуборезом. Увек је укопана на косини, тако да се у већини случајева испод собе налази подрум у функцији оставе. Спољни зид подрума је по правилу обложен притесаним, рустичним каменом.
Трагови руку осаћанских мајстора и данас се могу видети у селима на планинама Таре, Златибора, Шаргана. У Сирогојну је пре пар деценија урађено Село музеј под отвореним небом, које се састоји од старих кућа осаћанки и других грађевина српског домаћинства. У посљедњих неколико година поново је у моди осаћанско неимарство. Тако је и редитељ Емир Кустурица направио свој Дрвенград у Мокрој Гори, заправо купио од сељака, расклопио и поново склопио старе дрвене куће брвнаре на Мећавнику. Милисав Тасић се сећао да су до почетка Другог светског рата, све куће градили Осаћани или њихови шегрти из ових крајева, али су оне изгореле првих ратних дана. Петар Ковачевић из Доброселице причао је да су до 1941. године породице у овим крајевима живеле у осаћанкама, које су имале камени подрум, две просторије на спрату док се на тавану сушило месо.
Куће у Ужицу су имале “авлију”, двориште које је код Турака било већином ограђено зидом, а код Срба плотом. Муслиманске куће у Ужицу прављене су од камена, дрвета и набоја. Зграде за становање су биле уздигнуте од земље и многе су имале лепе и простране баште. Судећи по запису Максима Егеновића, турске куће у Ужицу “од чести од горућег материјала сазидане и шиндром покривене биле”, па су зато у пожару 1805. године лако изгореле. У последњој деценији 18. века турске куће у Пожеги су биле брвнаре и чатмаре. Већином су биле покривене сламом или шиндром, биле су мале и ниске расуте по периферији. Пожега за време Турака је била безначајно место, познато само по добрим коњима, који су узимани за турску коњицу. А кад су је Срби у устанку освојили, помиње се камена варошка кућа.
У Карађорђево време на селу су се разликовале две основне врсте кућа. У примитивне спадале су: бусара, лубара, колиба, кровињара, кулача и буредељица (земуница). Другу врсту, где су становали имућнији сељаци, чиниле су: плетара, брвнара и моравска кућа. За време турске власти од примитивних станова најраспрострањенија је била колиба, Срби да би избегли кињење Турака, колико је то било могуће су се склањали од главних друмова. Породице су градиле колибе у шуми, по планинама и на другим склонитим местима, што даље од Турака. Многе српске породице су тако дочекале Први устанак.
За време кнежевине Србије српски сељак је живео у кући направљеној од блата и дрвета, без прозора и са једним великим отвореним огњиштем у сред куће, око кога су се окупљали сви укућани. Пошто се ватра никада није гасила, уобичајна одећа, произведена у домаћој радиности, била је топла, а чељад од младих дана била навикла на напоран живот, очврсла, па за њих једно такво место, где није улазио чист ваздух, није престављао неки већи проблем. Имућнији домаћини су у својим кућама имали отворени камин око којег се окупљају сви укућани – око тог огњишта спава сва породица, ватра се зими одржава током целе ноћи, нико се није жалио да нема ваздуха и вентилације. Те навике се полако мењају, када су становници у пограничним областима према Аустрији видели врата и пећи са спољашњим ложењем, па су те ствари почели да уносе и увозе у земљу.
По угледу на градско становништво, прво су почели богатији сељаци, а затим и они сиромашнији да граде своје куће. Али како су стаклари и столари били реткост нарочито на селу, па због разбијеног стакла прозор морао километрима да се транспортује, зато су прављени што мањи. Пећи у облику четвртастог сандука су ложене споља; оне су веома брзо загревале просторије, али је зато прочишћавање ваздуха било слабо. Зидови су били дебели и од земље, под без патоса и лако су упијали влагу. У таквој просторији званој “соба” боравили су сви, често њих 10 па и 20, од беба па до стараца, од трудница до одраслих мушкараца. Ту су сушили опанке и дебеле вунене чарапе, па дечију пресвлаку, доње рубље, разне крпе, па тако уз поприлично трошење белог и црног лука, и разног махунастог поврћа, може се само замислити какав је био ваздух у тим малим задимљеним просторијама… Било је и других проблема. Када је топло људи су скидали делове одеће, онако знојави кад их нужда натера, излазили напоље, слабо обучени, где их је дочекао хладни северац. И онда најчешће последица упале плућа, па често и до туберкулозе.
На Златибору су колибе биле веома честе, било их је на суватима, закосима, биле су то зграде од брвана, са дреним кровом које и данас (1988.) служе за ноћивање чобана и оних који дотерују на испашу стоку на Златибор. У ужичком крају су биле распрострањене и кулаче, побијено коље “у округлац” или четврт у два реда, оплетено или набијено сламом или папрати, покривено сламом и слично.
Вук Караџић је забележио пролазећи кроз ужички крај: “Куће су по равни, особито по голетним местима понајвише рђаве, покривене кровином или лубом; али по брдовитим мјестима има и добри и тврди; млоге су подизане каменом, а понајвише покривене даском. У млого кућа нема собе, него се зими греју код ватре; а две собе у једној кући нема никакав сељак”. Опет Владимир Карић је прибележио: “Но, било је и камениих кућа, особито по брдима. Куће по селима су биле већином мале, од једноставне и слабе грађе и врло неугледне”. У већим задругама код имућнијих сељака, сеоских трговаца и свештеника имало је и “добрих кућа”. Због живота у сталном страху и неизвесности раја у ужичком крају није подизала веће, трајније и боље куће. Турци су имали такве законе по којима хришћани нису смели имати угледну кућу, нити су српске куће смеле да се по висини “изравнају” са турским. Чак су и на прозоре и на “димове” порез ударали…
Почетком 19. века у ужичком крају Срби су живели највише у сродничким задругма. “У ђекојим кућама има по 4 по 5 ожењених људи, а једноглаваца је мало”, писао је Вук. У једном домаћинству живело је 20 – 30 и више чланова. Ужички крај је од давнина био познат по великим задругама. Постоји податак да је Илија Раковац из Јабланице у 17. веку имао 76 чељади у задрузи. У главној кући су становали отац и мати, кућни старешина. За остале ожењене чланове прављени су вајати, некад са тремом. Били су обично од брвана. Сваки ожењен је имао свој вајат, па их је било онолико колико је у задрузи било ожењених… Вајат је имао једна врата, није имао ни преграда, ни прозора. На поду је била набијена земља, имућнији су имали кревете за спавање. Сваки ожењени је спавао у свом вајату са женом и децом и ту су држали своју одећу. У вајатима се није ложила ватра. Око газдинских кућа је било осим вајата, и других зграда: амбар, чардак, качара, лекар, кошара, свињац и друго, па је све то личило на “мало сеоце”.
У варошким кућама је било много боље што се тиче намештаја. У богатијим кућама поред зидова били су миндерлуци, покривени ћилимима. У долапима на зидовима су држане ствари, а изнад долапа у полицама је било поређано бакарно и порцеланско посуђе. У “скрињама”, сандуцима, је било одложено “стојеће рухо”. Под је био од цигала, у сиромашним од набијене земље, а у бољим кућама од дасака. У боље стојећим кућама, било је кревета, ћилима, јастука. Које их нису имале, свако вече су постељину простирале по поду, а ујутру склањали. Таванице су биле дрвене направљене од дасака, а у бољим кућама је често била ишарана резбаријом. У варошким кућама је било зиданих пећи.
