Балша Говедарица је рођен 7. октобра 1938. у Гацку. У биографији нису наведена имена и занимања Балшиних родитеља, као ни одакле потиче ово презиме.
Детињство – сам није причао о својим успоменама из детињства, мада има оних који верују да је увек слушао јаче од себе.
Националност – Србин.
Верска опредељеност – детаљ који није записан у доступној биографији.
Образовање – основну школу завршио је у родном граду, гимназију у ондашњем Титовом Ужицу. Студирао је права у Београду, дипломирао 1962, а правосудни испит положио 1967.
Са Миром у браку има две ћерке – Драгану и Звездану.
Каријера – почео је у Грађевинском предузећу “Златибор” у Ужицу. Потом постаје сарадник у Јавном правобранилаштву у Ужицу. Уследила је иста функција у Међуопштинском јавном правобранилаштву. Говедарица је обављао и дужност председника Општинске конференције СК Србије. Радио је и у Окружном јавном тужилаштву.
Године 1982. постао је председник СО Ужице. Остало је записано да је изградио, током овог мандата, посебан однос у медијима. Да је посебно бринуо о свему што је видљиво у граду, па тако и о чистоћи улица. Тај посебан однос са медијима је Говедарици обезбедио позитиван однос у сећањима Ужичана.
Кад му је истекао мандат, 1986. преселио се у престоницу и постао директор Републичког завода за јавну управу. На овом положају задржао се до 1991. а онда је, на предлог тадашњег председника Одбора за правосуђе у Скупштини Србије, Богдана Трифуновића, предложен за судију у Врховном суду Србије. У истом суду, маја 1996, када је свог претходника Часлава Игњатовића испратио у Савезни уставни суд, именован је за в.д. председника. Овим потезом учињен је, како су тад оценили стручњаци за право, преседан у домаћем правосуђу, јер до тада функција в.д. председника Врховног суда Србије није постојала. Говедарица је следеће године постао и председник Републичке изборне комисије.
Као председник Суда, који је одбио 45 захтева за ванредно преиспитивање правоснажности пресуда, које је тадашња Коалиција “Заједно” поднела против Првог општинског суда у Београду, лансирао је своје име у светску орбиту. Наравно, кад је усвојен “лекс специјалис”, којим је доказано “ко је прав, а ко крив”, није му пало на памет да поднесе оставку. Напротив, постао је председник највише судске инстанце у Србији.
Страначки ангажман – био је члан СК. Због неких радњи у време мандата председника општине у Ужицу, често се шушкало да му је општинска организација комуниста изрекла опомену пред искључење. Затим је постао члан СПС-а.
Занимљивости – они који га познају тврдили су да му је, у градацији лојалан, лојалнији, најлојалнији – ово последње најсвојственије. Лојалан је, како је време показало, партијама леве оријентације. Лично верује: “Наш систем судске заштите почива на доста широким могућностима обраћања ВСС као највишој судској инстанци… Код нас још влада схватање да је одлучивање од највише судске инстанце најсигурнија гаранција правилне примене права. То води ка доста широкој надлежности овог суда”. Такође, Говедарица је сматрао: “Корупција је пре свега етичко, а не материјално питање”.
Поново је доспео у жижу јавности због суспензије судија Ђорђа Ранковића и Бошка Паповића из Пожаревца. Првог, што је присуствовао митингу, а другог, јер није хтео да притвори Радојка Луковића и Момчила Вељковића, чланове Отпора. Због пресуда на штету опозиције на изборима 1996, али и поменутих потеза, има много оних који сматрају да судија Говедарица или не зна право, или зна, али је пристрасан. Неки мисле да је заборавио на Овидијеве речи: “Закони су донети да моћнији не би могао да ради шта хоће”.
