Silan i bahat, trideset godina vedrio je i oblačio u Užičkoj nahiji, a onda skončao gladan, dajući 100 dukata za tanjir čorbe. Ko je bio Jovan Mićić zlatiborsko čedo? “Dela njegova, ako bude prave istorije srpske, potomstvu ostati nepoznata neće”, piše između ostalog pored ulaza u Dom Plavog anđela, nekadašnji centar Moravičke episkopije, Ariljske crkve Svetog Ahilija Lariskog, na neobičnoj nadgrobnoj ploči od crvenkastog mermera sa planine Blagaje. Sa jedva čitljivog teksta još se može saznati da ”Grob ovaj hrani junačke kosti JOVANA MIĆIĆA SRBINA i neke od porodice njegove.”
Čajetina i gorštačka priroda
Malo varošica u Srbiji ima tako burnu prošlost kao Čajetina. Bila je to varoš serdara i hajduka. Na samom početku 19. veka Čajetina je bila tek selo pod Zlatiborom, sa tri zaseoka,”na samom kraju sveta”. Međutim, veoma brzo postaće i te kako važno mesto u Srbiji tog vremena. Ljuti bojevi sa Turcima vodiće se na Torniku i Rasnici, a iz tih nemirnih vremena isplivaće serdar Jovan Mićić. On će udariti temelje današnje čajtinske varoši i postati udarna pesnica Miloša Obrenovića zlatiborskog kraja. Ime sela Čajtina počeće svakodnevno da se izgovara u prestonici, a Čajetinu će vrlo brzo početi da pohodi sam knez Miloš. Svraćaće tu turske paše i begovi, počeće Čajetinom da se motaju špijuni, izbeglice, hvataće se tu diplomatske veze izmeću Kragujevca i Cetinja… Sa serdarom Čajetina će 1835. godine biti središte Rujanskog sreza, ali će slava kratko potrajati, samo do 1842. godine. Kada je proglašen tzv. “Turski ustav” 1883, Knez Miloš je abdicirao u korist sina Milana, sledeće godine. Posle 23 dana Milan je umro. Nasledio ga je mlađi brat Mihailo. Godine 1842. dogodila se buna ustavobranitelja, pod vođstvom Tome Vučić Perišića, koja je svrgla kneza Mihaila. Nova Velika narodna skupština, uprkos protivljenju porte, za kneza je izabrala Karađorđevog najstarijeg sina, Milanovog ađutanta, poručnika Aleksandra Karađorđevića. On je bio knez bez značajne uloge, ali su tada započele muke Jovana Mićića… Dolaskom Karađorđevića, stagnacija Čajetine potrajaće narednih 20 godina, sve do povratka Obrenovića 1863, kada se Čajetini vraća status središta sreza. Kroz sav taj period, Čajetina će biti puna i žandara i pandura, biće tu i potajnici i narodna vojska, a sve ne bi li nekako stali na kraj zlatiborskim hajducima. Haraće hajdučija ovim krajevima bezmalo čitav vek, pa će jedan od čajetinskih načelnika čak pretiti seljacima – ili pohvatajte hajduke, ili ću ja vas raseliti.
Porodica Mićića bila je u rodbinskim vezama sa čuvenim hajdukom Bajom Pivljaninom, a kako su Turci imali nezgodan običaj da bes zbog njegovih napada iskale na bliskim mu ljudima, početkom 18. veka Mićići se iz Crne Gore sele u zlatiborsko selo Mačkat. Tu je u zadruzi Gavrila Mićića, oko 1785. godine rođen i Jovan. Detinjstvo je proveo na Zlatiboru, a kako su Turci sve češće počeli da se pojavljuju i čine zulum i u Mačkatu, cela zadruga vraća se u Crnu Goru, ovaj put u Gornju Moraču. Već posle nekoliko godina, zbog nenamirene krvi i osvete, vraćaju se na Zlatibor, sada u selo Mušvete, kod Čajetine. Već odrasli Jovan odmah se odmeće u hajduke, a u to vreme počeo je i Karađorđev ustanak. U prvim sukobima na Zlatiboru sa Usom Lomigorom, ispod Gradine u Čajetini, Jovan Mićić ulazi u narodno pamćenje. O tome se uz gusle pevala pesma “Mićić Jovan i Lomigora Juso”. U svojoj knjizi, Kneževina Srbija, Milan Đ. Milićević opisuje Jovana: “Gunj izvezen gajtanom, srebrne toke na prsima, čohano odelo i lepa dolama krasili su srednji i pun stas Mićića, a njegovu pojavu činile markantnom. Na koraku lak, na putu hitar kao pravo čedo zlatiborsko. Brz u odluci, prek, a često i nepromišljen u postupcima. Vuk Karadžić je savetovao kneza Miloša da ga ukoreva za pojedine nepromišljenosti, i samo je knez mogao da umiri Mićićevu nemirnu i gorštačku prirodu.” Učestvovao je i u zauzimanju užičke tvrđave, pa je uspeo da postane buljubaša kod zlatiborskog vojvode Mijaila Radovića. Sa Milošem Višnjevićem (Obrenovićem) na Kukutnici razbija Sulejman-pašu i tu svoju sudbinu neraskidivo vezuje za budućeg knjaza i gospodara Srbije.
Miloševa čajetinska udarna pesnica
Po slomu ustanka, zajedno sa Mijailom Radovićem, vraća se svom starom zanatu, hajdukovanju. Na planini Murtenici niču čete koje Turcima ne daju mira, pa vrlo brzo ovi ne smeju bez velike oružane pratnje da mrdnu bilo kakvim poslom po području Užičke nahije.
Odmah s proleća 1815. godine i početka Drugog srpskog ustanka, Mićić se stavlja na raspolaganje Milošu Obrenoviću, a veliku slavu stiče u boju na Ljubiću, kada je u odlučujućem trenutku uveo u bitku svoje odmorne hajduke. Neobuzdane naravi i želje za kavgom, izazivao je smrt i krčio put sabljom kroz turske rovove. S Užičanima je prvi prešao Moravu prema Čačku. Posle boja Miloš ga šalje da buni i podiže knežinu Rujno i da opkoli užički tvrdi grad. Usput je popalio neke turske kuće blizu Užica, a onda podigao šanac na brdu Ljubanje, iz koga je jednim okom gledao Turke u tvrđavi, a drugim osmatrao put za Sandžak, odakle su ovi očekivali pojačanje. Posle nekog vremena pojačanje se stvarno pojavilo, vojska iz Bosne predvođena Đul-begom i njegovim sinom Zaim-agom. Prvi se okolo hvalio kako će pregaziti pobunjenu Srbiju i trećeg dana konje napojiti na Dunavu. U toj kombinatorici jedino nije računao na mahnitog Mićića i njegov šanac kod Užica.
Kada se Turska horda približila, Srbi predvođeni Mićićem su ih na juriš napali i strahovito porazili. Sutradan kad su Turci opkoljeni u tvrđavi pogledali preko zidina, imali su šta i da vide: sa brda naspram grada gledalo ih je 130 odsečenih glava, nabijenih na kolje. Među njima i Đul-beg i sin mu Zaim-aga. Ova bitka doprinela je da Turci ponude pregovore, što je Miloš i prihvatio.
Neko vreme ovim krajem upravljao je trijumvirat sastavljen od Mićića, Mijaila Radovića i Jovana Demira, a sam Mićić 1815. godine dobija titulu serdara. Od 1819. tu je i titula kneza, a uz tu titulu sleduje i nadzirateljstvo nad Užičkom i Sokolskom nahijom. Koliko je Mićić bio važan Milošu rečito govori i podatak da je bio odlikovan jednim od samo 22 turska ordena, koje je srpski knjaz dobio od sultana 1835. godine.
Silni rujanski serdar, gospodar užičke i sokolačke nahije za vrijeme vladavine kneza Miloša Obrenovića isticao se veštinom, junaštvom, ali i svojeglavim merama “po svom aršinu”. U Čajetini Jovan Mićić je podigao kuću opasanu zidom, koja je ostala poznata kao Serdarev konak. Bio je neprikosnoveni gospodar u svom okrugu. Od njega su zazirali i Srbi i Turci. Govorio je da je ”Bog visoko, Miloš daleko, pa svi mene moraju slušati!”
U “Šarenoj sobi”, nazvanoj tako jer je bila prva soba molerisana s valjkom urađenim šarama u zlatiborskom kraju, primao je svoje goste. U konaku živele su Serdarove žene, i “mali”, za poslugu. Ovo “žene” nije greška, imao ih je najmanje dve, što i nije bila retkost među novopečenim kneževima. Pravi i kuću u Arilju, u kojoj je provodio zime. Svi ovi konaci bili su čudo neviđeno, s obzirom na to da je većina tadašnjeg stanovništva živela u kućama u kojima je na donjem nivou bila stoka, a na gornjem ljudi. Čajetinski “konak” je potrajao do Drugog svetskog rata, kada su ga Nemci tenkovima srušili. Ostala su samo vrata Šarene sobe, koja se danas čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu. Uz gomilanje nekretnina, gomilalo se i serdarevo nebrojeno blago, što u zlatu, što u stoci, zemlji, šumama. Pošto je sakupljao porez, oporezivao je koliko mu je trebalo, globio kako je hteo, pa to retko viđeno blago i nije za iščuđavanje.
Posao mu je bio da izvršava naredbe kneza Miloša, a narodu je ostalo da poštuje njega! Turci su ga se plašili kao đavola, nisu zaostajali ni Srbi, pa kada bi se sa svojih 40 bećara, odabranih momaka koji se nisu ženili, naoružanih do zuba pojavio u užičkoj čaršiji, znalo se da sledi neka kavga u kojoj će, u najboljem slučaju, biti razbijenih glava. Turci su se sklanjali u tvrđavu, Srbi gde znaju, a Mićić se nadmoćno smeškao. U Užicu je imao na Slanuši konak, povezane dve kuće jedna za njega, a druga za momke i osmatračnicu, koje je crtežom ovekovečio austriski putopisac, arheolog i etnolog Feliks Kanic. Serdar Jovan Mićić pomagao je Milošu u gušenju brojnih buna protiv njega. Veoma dobro je radila Mićićeva obaveštajna služba, zasnovana na zlatiborskim kiridžijama, koji su, vodeći konje, trgovali po planinskim predelima zapadne Srbije i istočne Bosne. Pošto su stalno bili u pokretu, u dodiru s velikim brojem ljudi, podaci su im bili sveži i tačni. Ovo je bilo važno zbog veza sa Bosnom i Crnom Gorom. Davno pre toga, Milošu je dokazao odanost, koja će trajati do samog kraja, i to u obračunu sa Karađorđevićima i njihovim ljudima. Miloš mu je “na revers” predao jednog od vođa Prvog ustanka, Mladena Milovanovića, kao da mu pomogne da pređe preko Lima i prebaci se u Crnu Goru. Ispod žita, Mićiću je Miloš spomenuo da Milovanović ne da ne sme da pređe Lim, nego ne sme da pređe bilo koju reku. Njegovi momci nisu dugo čekali, pa su nesrećnika ubili već na Očkoj gori, iznad Čajetine. Kako se to običava od kad je sveta i veka, stradao je pri pokušaju bekstva.
Serdar Mićić je dobio je zadatak da 1834. godine postavi granicu između kneževine Srbije i Bosne, koja je još bila pod turskom vlašću. Mićić je besprimernom arogancijom, ne mareći za međunarodne komisije i mape, činio sve da se granica sa Šargana pomeri na Balvan, Mokra Gora pripoji Srbiji i granična crta duboko pomakne u tursku teritoriju kod mesta Uvac. Pokušao je čak da granicu svede Limom do Višegrada, ali mu to nije pošlo za rukom. Smelost poduhvata pomeranja granice odjeknula je u narodu, a na ovo nije ostao imun ni nobelovac Ivo Andrić koji je deo pripovetke “Veletovci” posvetio Mićiću i njegovom načinu razgraničavanja između dve države:
“Negde zimus, pričao je Veletovac, dođe više njihova sela zloglasni Jovan Mićić, rujanski serdar, čak iz Arilja, sa oružanim momcima i poče da osmatra i premerava granicu. Kad ga upitaju kud je namerio i šta radi, on odgovori drsko da nikom nema da polaže račune, a ponajmanje bosanskim poturicama, ili ako baš hoće da znaju, kaže, onda im poručuje da ga je poslao kodža Miloš da odmeri kuda će ići granica i dokle će zahvatiti Srbija… Kad, nisu prošla ni dva meseca, a on se javi opet i to sa čitavom četom Miloševih sejmena i sa carskim mubaširom, mekim i bledim Stambolijom. Kad mubaširevi ljudi stanu da pobijaju kolje onom kosom ispod Tetrebice, a Mićić zađe pa samo čupa one kočiće i frljaca za njima. Bijesan vlah, psi mu se mesa nabili, skače mubaširu u oči, viče na njega kao na mlađeg i preti mu u glasu. Nije, kaže, ta granica, granicu su odredili sultan i ruski car i bili o tome ferman knjazu Milošu, ona sada ide Limom pravo na višegradsku ćupriju, pa otale dalje Drinom, tako je sve ovo Srbija. Jedva ga mubašir u pamet uterao i tu iznad Veletova udariše granicu.” pisao je Ivo Andrić.
Posle postavljanja granice Mićić na ušću Kamišine u Rzav, u Vardištu pravi karantin sa brojnim građevinama, kao što su kolibe za sastanke, konaci “na boj”, mehane, ekmeščinica, karaula i prostrana avlija. Tu se nalazila i crkva, a sve je bilo osigurano velikim šancem sa vodom.
Povodom kulturne manifestacije “Zavičajni dani Mokre Gore” 2008. godine, otkrivena je skulptura serdara rujanskog – polkovnika Jovana Mićića. “On je”, rečeno je na otkrivanju ovog spomenika, “1834. godine, zahvaljujući svojoj obesnoj svojeglavosti i merenjima po ličnom aršinu, odvojio Mokru Goru od Bosanskog pašaluka i pripojio je kneževini Srbiji.” Na ovom skupu je rečeno i to da je serdar Mićić dve godine posle obeležavanja granice između dve države napravio u Kotromanu karantin – mali drveni grad sa crkvom Svetog Petra i Pavla. Tada je pomenuta i ideja da se u turističke svrhe, a posebno nakon prolaska starog voza do Višegrada, pokuša ostvariti projekat ponovne izgradnje “Mićićevog grada” na ušću Kavišine u Rzav.
Lično ne verujem u “Kremansko proročanstvo”, Miloš i Mitar Tarabić bili obični lokalni proroci, kakve ima svako drugo selo, a Kremansko proročanstvo rođeno je daleko od Kremana, u svrhu političke agitacije. Smatram ga za decenijsku prevaru, zato što je dopisivano pošto su se događaji dogodili decenijama. To radi i dan danas Dragan Pjevićj vlasnik Turistička agencija “Kremanturs”j bavći se samozvano prezentacijom Kremanskim proročanstvom “u turističke svrhe”… Ipak, ispričaću vam i tu priču koju decenijama pisci i novinari prepisuju jedni od drugih. Kažu, da je taj i takav Jovan Mićić, čuo za proroka Miloša Tarabića, koji govori o propasti dinastije Obrenovića. To mu se nije baš mnogo svidelo, pa pošalje svoje momke u Kremna, koji uhvate Miloša Tarabića i bace ga u zatvor u Čajetini, da ”malo razbistri glavu!” Posle nekoliko dana serdar zapovedi da mu privedu Tarabića i naredi da u najkraćem saopšti proročanstvo koje se odnosi na njegovu budućnost.
”Umrećeš od gladi, Gospodaru!” Saopoštio je mirno Miloš, gledajući u oči moćnog i prebogatog Jovana Mićića. Da bi što više ponizio Tarabića, Mićić je počeo glasno da se smeje, što su u znak odobravanja prihvatili svi iz njegove pratnje:
”E, pa lepo, Božiji čoveče! Kad si tako vidovit i proročan, pogledajder dole onu ždrebnu kobilu u avliji. Reci de, kakvo će ždrebe oždrebiti, muško il’ žensko, a? Nego, pazi, ako omašiš, ode glava!” Miloš Tarbić je mirno pogledao i odgovorio:
”Oždrebiće žensko i imaće kraću zadnju desnu nogu.” Nastade komešanje, a mnogi su klimali glavom u neverici, i tražili da se to proveri. Jovan naredi da se kobila ubije, raspori trbuh i izvadi ždrebe. Kada su njegovi momci to učinili i pokazali žensko neoždrebljeno mladunče sa ”faličnom desnom zadnjom nogom”, svi su zanemeli u neverici, a moćni serdar se strovalio u stolicu, bled, ”kao da u njemu nema kapi krvi”. Zadnjim naporom pružio je ruku ka kesi sa dukatima, koju je ponudio Tarabiću, koji sve odbi, i pored zbunjenog naroda i serdarevih momaka, krenu svojoj kući. Kažu da je serdar Jovan dugo išao za njim, molio ga da primi makar onoliko novca koliko može kupiti sveće, kako bi svaki dan palio po jednu za spas njegove duše.
Gurgusovačka kula
Pera Todorović i Čeda Mijatović su napisali seriju tekstova o tome kako je kralj Milan Obrenović opravdao svoju odluku da se razvede od kraljice Natalije. Po njima, kralj je rekao da mora da se razvede, jer su proroci tako prorekli, a proročanstvo je sudbina od koje se ne može pobeći. Ma koliko naivno to nama danas izgledalo, taj izgovor je bio uspešan i savetnici su prihvatili kraljev zahtev, kao i Kremansko proročanstvo. Bez obzira na to što su ga na burnom životnom putu neprestano pratile kontroverze, Pera Todorović je postao legendarni lik srpskog modernog žurnalizma baš zato što je imao lucidnost i inteligenciju da ostane nezavisna ličnost, čak i kad je bio u službi drugih, jer je zapravo uvek pisao u javnom interesu. Slobodan Jovanović, profesor Beogradskog univerziteta (1897-1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, Mijatoviću je odao priznanje za dobar stil: “Čeda Mijatović ima divan stil, živo priča, fino opisuje i slika”, ali je zamerio neuverljivost likova i preterivanja sa fantazijom i osećajnošću za koje je smatrao da idu do prenemaganja. Pavle Popović istoričar književnosti, profesor i rektor Univarziteta u Beogradu, akademik nije kod Mijatovića cenio ni stil: “Ko još danas tako piše?” i savetovao mu je da se bavi istoriografijom ili prevodilaštvom, tvrdeći da bi trebalo da bude koristan tamo gde može, umesto što se “zabavlja” u književnosti i novinarstvu…
Bilo kako bilo, ako je bilo tog opšte prihvaćenog istorijski nepotvrđenog proročanstva o rujanskom serdaru, a ne novinarska izmišljotina, ispunilo se. Posle dinastičkih promena, moćni serdar, koji se ponosio svojim ćupovima zlata, koji je poznavao Njegoša i kumovao sa Smail-agom Čengićem, koji je preko kiridžija bio glavna veza kneza Miloša sa Bosnom i Crnom Gorom, još neko vreme ostao je načelnik Okruga užičkog. Prvi zadatak novog načelnika Miljca Trifunovića bio je da uhapsi starog, kako to obično biva. Uhvaćen je u zlatiborskom selu Semegnjevo i predat novim vlastima. Kako kod Mićića ništa nije moglo da prođe bez borbe i krvi, tako je bilo i prilikom hapšenja. Sproveli su ga u Beograd u teškim lancima, a kroz samu varoš vozili su ga na volovskim kolima, kao vezanu životinju. Vučić je išao pored kola i govorio okupljenima:
“Nu, eto vam strašnog Mićića, dušmana našeg i vašeg, koji smo verni našem milostivom caru i carevu ustavu. Nu, ne bojte ga se više, on je sada krotak kao jagnje. Pljujte ga! Pljujte! I javite milostivom caru da ste ga svojim očima videli.” Niko se nije usudio da pljune čak ni vezanog Mićića, Turci su se samo hvatali za brade i govorili: „Jazuk! Jazuk!” (sramota).
Posle detaljnog upoznavanja sa svim beogradskim apsanama i kazamatima, od Vračarskih rupa do tvrđave, sproveli su ga u zloglasnu kulu u Gurgusovcu (Knjaževac). To je u to vreme bio kazamat gori i od najgorih turskih, leden i vlažan usred leta, u kom su mu društvo pravili jedino pacovi. Na zalaganje ruskog konzula, Mićić je izišao iz tamnice, ali je već bio senka nekadašnjeg silnika, čovek uništen boravkom u strašnim uslovima. Odmah je otišao u Čajetinu, na prozore i vrata konaka postavio barikade, čekajući da ponovo dođu po njega. To se na kraju i dogodilo. Februara 1844. panduri su provalili barikade i posle kraće borbe na nož, Mićića priveli u Užice, a posle toga stražarno u Kragujevac. Tu ga je Preki sud osudio na smrt, lišivši ga ”svih odličja, činova i penzije”. Ta kazna mu je zamenjena ”večitom robijom u lakom gvožđu”, koju je ponovo izdržavao u memljivoj ćeliji Gurgusovačke (knjaževačke) kule sa onim istim pacovima. U takvom društvu je i skončao od gladi, nudeći tamničarima sto dukata za tanjir čorbe. Serdar koji je živeo kao car, lipsao je kao pseto, “od gladi i vašiju”1844. godine, ‘licem na Svetog Stefana”, kako je stajalo u izveštaju. Sahranjen je na zatvorskom groblju. Postoje svedočenja da je njegov grob posetio i Miloš Obrenović, kada je ponovo došao na vlast i da se zaplakao. Posle dvanaest godina njegovi posmrtni ostaci preneti u portu crkve u Arilju, gde i danas postoji skroman spomenik.
Zašto je serdar Jovan Mićić sahranjen u Arilju, u porti Nemanjićke zadužbine? Pored Čajetine i Užica, imao je i svoj dom, svoju treću kuću, danas bismo rekli vikendicu, pored crkve u Arilju. Ovde je često boravio, naročito zimi, ”jer mu je tu vazduh više prijao” i mnogo je doprineo obnovi ovog značajnog hrama. Konak je sazidan na zaravni jugozapadno od ariljske crkve. Ta gradska spratna kuća sa doksatom postavila je osnove buduće varošice. Zbog svog izgleda i mesta sa kog se pružao fantastičan pogled izazivala je divljenje. U to vreme ljudi su živeli u drvenim kućama pokrivenim slamom, sa štalom u prizemlju, pa je kneževa kuća zbog svoje veličine i načina gradnje izgledala kao pravi dvor. Pored groba serdara Jovana Mićića, do nedavno su stajali i ostaci njegove kuće u centru varošice. Sklonjeni su radi rekonstrukcije, sa nadom da će ovaj značajni spomenik biti sačuvan. Biće, kažu, ako bude para!
Direktnih potomaka serdara Mićića nema, a porodice Mićić danas žive u selu Godoviku kod Požege, Kosovici kod Ivanjice, Oplaniću u Gruži, u Ljulkacima u Gruži žive Markovići Mićići, a u Mokroj gori Čečerići Mićići.
