Док смо били под Турцима Златибор је био хајдучко уточиште, јер су га густе борове шуме чиниле скоро непроходним. По хајдуцима је била чувена планина Муртеница, где је преко дана видљивост била слаба. Овде су долазили хајдуци из других крајева, долазили су на Златибор и оснивали своје дружине. Одговарала им је ретка насељеност, поготову када су организоване потере, а и многе златиборске породице су им указивале гостољубивост.
Засигурно најистакнутији златиборски хајдук био је Костреш Харамбаша у 18. веку. Највише се задржавао у Мокрој Гори и планини Шарган. Са Турцима је имао честе сукобе, посебно са креманским агом Малопаром, због кога се и одметнуо у хајдуке.
На Златибору у 19. веку најпознатији хајдуци били су Мијат Томић и харамбаша Календер. Милан Ђ. Милићевић пише:.”За овог харамбашу се причало да је имао 300 хајдука, да је убио 10 паша и био харамбаша 70 година. У својој старости је молио да другога изаберу за хармбашу, али друштво не хтеде, него су га носили на носилима и он им заповедао.” Почетком 20. века, нестало је оних хајдука који су били национални понос овога краја. Још неко времеје остало неких који су себе називали хајдуци, али су били обични друмски разбојници.
Славица Јовановић: Радила сам нешто о Доброселици и том делу Златибора и нашла записе за те хајдуке из 20.века – о лакоћи одметања, парафразирам, ако се неко наљути на фамилију или ако проси девојку, а њени не дају, он право у хајдуке. У једном тренутку се тога толико намножило, да је срески начелник претио да ће цело село раселити. Заправо су та села око Увца, поред границе, била згодна за хајдучију. Нововарошки крај и Рашка област од Турака су се ослободили тек 1912, а погранично подручје, где је граница ишла, кроз шуме, врлети, реке, било је најбоље за хајдуке с обе стране.
