Познати српски филолог, Ужичанин Љуба Стојановић, записао је какви су Ужичани били у времену друге половине 19. века. Напомиње да је у Ужице касно почео да продире нови живот и нове навике и да су до педесетих година нарочито биле запостављене жене („и мужеве љубиле у руку”) и девојке, које кад су ишле улицом („никад саме”), морале су гледати само преда се. Каже да су Ужичани били радни и штедљиви због “малог капитала и мале зараде”. Да су у пићу били умерени, наводећи два, три изузетка…
Да су ретко давали децу на школовање: “Тек деца рођена шездесетих година почела су се више школовати. Томе је узрок и то што је Ужицу до 1866. била само основна школа, а многи су били слабог стања да би децу на страни могли издржавати. Ако је које дете и отишло да се школује, оно се издржавало “послуживањем” и “благодејањем”.
“Можда ни у једној вароши у Србији није било мање разлике у души између сељака и варошанина. То је било отуда што су варошани били ти исти сељаци, а међу њима није било туђих елемената, цинцарско -грчких и јеврејских.”
У кућама се живело једноставно. Стојановић каже да је намештај био “прост и ограничен на најнужније”: “Ако је у соби био “миндерлук”, и он је био застрт, у угловима су била “шилтета” (шилтети су јастуци, вунени али мало већи него обични јастуци), а поред зида су на њима били поређани јастуци.” (…) “Кревети су били ретки, већ се спавало на патосу, а изјутра су душеци и јоргани дизани и остављани у “душеклик” (долап у муслиманским кућама) или слагани у сандук и покривени чаршафом или ћилимчетом. Сви су спавали у истој соби, а често са њима и млађи.” “Јело се се са синије, седећи на патосу прекрштених ногу. Ако су биле две собе, намештај је распоређиван у обе. У “великој соби” се није живело, већ су само примани гости.”
Храна је била проста без нарочито зачина: “Од брашна првили су разне пите и колаче: гурабије, брдарице и алву (с медом), даље: локумиће, мушкацоне, уштипке и др. Пите (увек у тепсијама) кад су правили за вечеру, пекли су код куће “на саџаку” и покривали усијаним “сачем”, иначе су их носили у пекарницу. У пекарницу су носили и “папазјанију” и “пржуљу”, јер то је немогуће зготовити на огњишту, а шпорета није било…”
