Када би, раних педесетих, за волан Ракетиног аутобуса села Рада Тодоровић (1919), многим путницима би рука омакла у православни прекрст. Неки су чак због мушке сујете чекали следећи аутобус.
Њен супруг Станимир-Цале Тодоровић је са братом Будимиром имао превозничку делатност у Београду на Мостарској петљи. Кад су се венчали 1936. године, Рада је положила возачки испит. По рођењу њихове деце, дошли су из Београда у Ужице и запослили се у СП “Ракета”. Њихов син Петар-Перица био је омиљени ужички физиотерапеут, а кћи Драгица познати ужички химаниста, социјални радник и планинар. Драгица је стално градом пролазила на бициклу.
