Deca, mladost sa Pašinovca pedesetih i početkom šezdesetih godina u SFRJ

80

Pekar Stojko Mlađenović je 1952. godine u Užicu napravio kuću. Tada je imao šestogodišnjeg sina Branislava. Retki su Užičani koji su sačuvali veliki broj fotografija kao Branislav Mlađenović učitelj u penziji. Te sačuvane fotografije mogu da ispričaju njegov život ali i da nam prikažu deo atmosphere u Užicu kroz decenije. Brane je rođen je 1946. godine, odrastao na Pašinovcu, išao je u OŠ. “Dušan Jerković” i u užičku učiteljsku školu. Prema fotografijama sa komentarim koje je objavio na Fejzbuku imao je veoma sretni detinjstvo i mladost. Osnova ove priče su te fotografije i Branislavljevi komentari ispod njih. Sve to sam samo uklopio u priču prilagođenu vremenu u kojem živimo sa potrebnim pojašnjenjima za mlađe generacije užičanstvenih čitalaca. Da bi sve bilo jasno prvo ću nešto da kažem o posleratnim pedesetim godinama i samom početku šezdeseti godina.

Jugoslavija se tih davnih dana još uvek zvala Federativna Narodna Republika Jugoslavija ili FNRJ. Bila je zajednica naroda i narodnosti koji su pokušavali da prihvate čuvenu poruku predsednika Josipa Broza Tita “bratstva i jedinstva”. Nekima je ona lakše išla, nekima teže. Živelo se u relativnom siromaštvu, sa još nezalečenim ratnim ranama, ali sa puno nade u svetlu budućnost koja se pothranjivala u svim medijima pa i u dobro poznatim Filmskim novostima koje su emitovane u svim bioskopima pre početka filma kao žurnal.

Pedesete godine u Užicu se pamte kao poratne i pune elana i vere u bolje sutra. Većinom su upanćene kao godine nemaštine, druženja među ljudima, posebno među decom koja su vijla okolo bosonoga od ujutru do naveče po prašnjavim užičkim sokacima i okolnim šumarcima, voćnjacima i livadama. Bile su to godine radnih akcija, koje su počele odmah posle rata. Nastavljena je izgradnja, kako se popularno govorilo “ratom opustošene zemlje”. Mladalački elan, entuzijazam i vera u lepše sutra ponela je sve užičke mlade u odlučnu, ovog puta srećom, mirnodopsku bitku. U njoj su “padala” uglavnom srca. Deca su vreme provodila uglavnom napolju a za igru u svoj toj nemaštini im je najviše pomagala reč Kobajagi – kad nešto nije stvarno istinito, tobože jeste, kao da jeste.

Lično pedesete najviše pamtim po toj magičnoj reči i po dedinom tajanstvenom velikom crnom radiju marke “Nikola Tesla”. Njegova je tabla svetlela u noći kao neki magični prozor u nepoznati svet. Sećam se kako sam radoznalo pratio put skale, levo – desno, i kako je taj njen put donosio razne zvuke bilo glasova ili muzike, i pun utisaka, odlazio u naš mali stančić na spratu u Omladinskoj 28. Kao i ostala radoznaloj deci kada bi pitao: “Šta ima unutra?” govorili da su da su unutra mali ljudi. Nisam im verovao, ali sam zavirivao radoznalo pozadi i u “magično oko” na samom vrhu politirane kutije radioaparata. Pedesete pamtim i po tatinom i maminom “grombi” kaputu i mirnim užičkim ulicama sa retkim automobilom na njima, kao i dvorištima punih voćki i cveća u tufnastim loncima.

Pedesetih godina svet je ukratko najpre ovako izgledao, Hladni rat je u punom jeku, izbija kubanska revolucija i rat u Koreji. Formira se pokret nesvrstanih zemalja, Staljin umire, Rusija lansira prvi satelit, proizvedena je prva solarna ćelija. Muzičkom scenom vladaju rokendrol i Elvis Prisli, filmskim ekranom Merilin Monro, Elizabet Tejlor, Dzejms Din. Rađa se pop art iz ateljea Endi Vorhola. Bilo je to vreme ženstvenih haljina koje su isticale struk, grudi, širile se u takozvanu “gloknu” koje su dopirale do pola listova. Muškarci su uglavnom nosili odela, sve manje se mogao videti I poneki šešir, sećam se poneke predratne dame sa šeširom na glavi i rukavicama na rukama. Ali kako su to bili ostaci “trulog” buržoaskog društva na “dame” i “gospodu” se nije baš gledalo sa simpatijama, naprotiv. Pedesetih su se još uvek uglavnom štampale knjige koje su govorile o NOB-i poput “Daleko je sunce” Dobrice Ćosića.

Kao mali gledao sam, u bašti bioskopa “Zlatibor” kako su mi rekli, prvi jugoslovenski film snimljen posle rata: “Slavica” koji je dostigao ogromnu gledanost, u ono vreme ga je videlo više od dva miiona ljudi, a kratko posle njega pojavio se H-8, snimljen po istinitom dogadjaju – prve velike saobraćajne nesreće kod nas. Godine 1958. počeo je da se emituje televizijski program u Beogradu I ja sam video prvi televizor kada smo bili u poseti u u Beogradu kod maminog rođaka Vlade Vitasa pijaniste u Džez orkestru Radio Beograda. On je bio još mističniji od dedinog radija jer je umesto magičnog oka imao ekran na kome se sve videlo. Najverovatnije me to još tada zainteresovalo da se zanimam za RTV elektroniku.

Na samom početku šezdesetih u Užicu je izgradnjom Trga partizana počela je urbanizacija, polako se prelazilo sa patrijahalnog na urbani način života. Život je počeo da buja oko nas, na rat se polako zaboravljalo iako su nas na to stalno podsećali. Tragovi rata su u Užicu mogli videti na ponekoj kući, videla se na fasadama nacrtana crvena zvezda petokraka I rupe u malteru od bombarovanja. Mislim da je tada počela prava renesansa kulture, umetnosti, filma i mladih televizijskih stanica. Najpoznatiji jugoslovenski film ranih šezdesetih je svakako “Ljubav i moda.” Koji je pratio taj urbani način života.

Rane šezdesete pamtim po još uvek mirnim ulicama, elegantno obučenim ljudima, lakim tonovima zabavne muzike, po italijanskm ringišpilima sa čijih zvučnika je treštala muzika Bil Hejlija i njegovih Kometa, Čabi Čekera i ostalih američkih prvih rokenrol izvođač. Kao i istrumentalne muzike Šedouza, pantim rane šezdesete po Fićama, Vespama, Mići i Aćimu… Narvno pantim i najveći događaj u svetu jugoslovenske literature Nobelovu nagrada koja je dodeljena Ivi Andriću za roman “Na Drini ćuprija” 1962. u Štokholmu. Rane šezdesete su na našoj muzičkoj sceni obeležili festivali koji su otkrivali nove talente za kojima je decenijama posle ludela cela Jugoslavija. Neki su naravno zablistali na kratko i ugasili se ali mnogi su nas pratili kroz čitavu našu mladost, zrelost i sve do današnjih dana. Od stranih festivala pratili smo San Remo i sa njim se začela naša dugotrajna romansa sa Italijom i njihovim televizijskim emisijama na čuvenoj RAI.

Uglavnom što se tiče rok muzike u Užicu najpopularniji su bili gitarista Henk Marvin i njegovi Šedouzi koji su i izvršili početkom šezdesetih i kasnije najveći uticaj i na prve užičke VIS sastave. Od igara za ples najpopularniji kod mladih je bio tvist, koji je u Srbiji popularisao Đorđe Marijanović. Naravno sve rečeno je imalo veoma veliki uticaj na mladost Užica.

Tako najzad stigosmo do Branimirovih fotografija koje potvrđuju veliki deo ove užičanstvene price.

Prvu fotografiju Brane potpisuje sa: “Deca sa Pašinovca, možda samo koju godinu kasnije (1961.) na stepeništu ulice (mislim da je Kursulina) iznad Socijalnog, do škole Nada Matić.

Ispod druge Brane potpisuje: “Igrali smo, da ne kažem plesali smo, tvist”. Tvist je ples iz 1960-ih inspiriran rokenrol muzikom. Zapravo tek je tvist prvi ples masovne kulture koji je doživeo i preživeo masovnu popularnost i proširio se po celom svetu. Tvist je ples iz kojeg su proizašli mnogi današnji plesovi. Od tvista je svetski fenomen napravio američki pevač Čabi Čeker svojim hitovima The Twist (1960) i Let’s Twist Again (1961) Od 1959 do ranih šezdesetinh on je prerastao u svetsko plesno ludilo, uživajući ogromnu popularnost u narodu, a istovremno privlačeći kritičare koji su smatrali da je previše provokativan.

Ispod treće fotke Brane piše: “Igrali se fote. -Ta fota, ta fota… da skine pantalone.” Društvena igra iz naših tinejdžerskih dana koja je zaboravljena od mlađih generacija. Postoje masne i ljubavne fote. Ako je više devojaka naravno igramo ljubavne, a ako je više muškaraca, koji su spremni na razne gluposti igramo masne. Svaki učesnik igre je imao svoju “fotu” kamenčić, papirić… Na pitanje: šta da radi ova “fota”, neko bi zadao temu: ta “fota” neka… (uradi to i to). Pamtim je po nepisanom pravilu koje je važilo za mene: nikada mi se nije dogodilo da me poljubi devojka koji mi se tada sviđala.

Četvrtu fotografiju Brane komentariše: “Pevali uz talentovane gitariste i harmonikaše”. Ovde se radi prvenstveno o komšiskom druženju. Zaboravili smo šta su bile vrednosti od pedesetih do devedesetih u nekadašnjoj zajedničkoj državi Jugoslaviji. U komšiskim druženjima veselilo se i staro i mlado i posle su se svi mnogo više voleli.

Za petu fotku Brane kaže: “Pozirali fotografu u pauzi igre žmurke u borićima pod Ibiševim gumnom”. Danas mnogi mladi odrasli ispred računara ne znaju za igru žmurke u kojoj se igrači kriju, dok ih jedan ili više traži. Igru započinje jedan igrač koji broj do određenog broja a ostali igrači se u tom periodu traže pogodno mesto za skrivanje. Nakon odbrojavanja igrač ili igrači koji traže pokušavaju da pronađu ostale igrače koji se kriju.

Ispod šeste fotografije piše: “Vozili biciklu na smenu, jer ih nije imao svako”. U to vreme posleratnog siromaštva retkost su mladi koji imaju svoj bicikl ali su bili I retkost oni koji ga nisu delili sa drugarima iz komšiluka.

Ispod sedme fotografije prikazuje: “Igra klikera”. Danas je retkost da neko od mladih igra klikere. Bila je to najpopularnija igra u Titovoj Jugoslaviji. Pravila nisu bila jedinstvena jer ih je svaki kraj kreirao po senzibilitetu i tradiciji. Nekada je svaki deo Užica imao desetine mesta za igranje klikera. Na zemlji bez mnogo trave zgazi se jedan kliker, dobije rupa koja se drvcetom proširi I utaba, zatim igra može da počne.

Osmu fotografiju Brane komentariše: “Kad dođe zima i zimske radosti sankali se.” Užice je sve do sedamdesetih godina baš zbog svog položaja bilo idealan grad za zimske radosti. U njemu su nastale šlicuge, potkovanice, užički bob.

Na devetoj fotografiji VIS Meteori” sa Pašinovca. Početkom šezdesetih Branislav je veoma aktivan u omladinskoj organizaciji kao predsednik Kluba mladih “Pašinovac”. Blizak saradnik Dragana Stankovića tadašnjeg predsednika užičke omladine. Klinci iz kraja Mićo Čvorović zv. Čvorak i Dragan Petrović zv. Švrćo imali su gitare, Ljubiša Drobnjak harmoniku, Velimir Savić Sava je pozamljivao gitaru od zeta Branislava Mlađenovića. Svirali su onako za svoju dušu tu na Pašinovcu. Jednog dana Švrćo je nabavio magnet za gitaru, pričvrstio ga i ozvučio je. Zatim je priključio na radioaparat “Kosmaj” i popodnevni matine u Klubu mladih Pašinovca je mogla da počne. A onda su dobili istrumente od Omladinske organizacije. Godine 1965. Su učesstvovali sa uspehom na prvoj užičkoj gitarijadi na Ferijalnom.

Fotografije Branislava Mlađenovića