И тако, би код мене Шоми бој, пре неко вече добро друштво на окупу, слушасмо добру рок музику и наравно пратила је то све добра ракија шљивка од 22 града. Питам га шта има ново у “Хајледерсима”. Каже имамо сад и саксофон.
Сетих се ко може да буде саксофониста – Предраг Павловић, сестрић од моје жене. Саксофонисти су, нарочито они који теже џезу и року, реткост у милом нам граду. Највероватније да то и није ставка у нашој ужичкој Музичкој школи. Сматрајте ово као увод у кратку причицу у фазону филма Back to the Future.
У то време средином осамдесетих година или касније ђете Пеђа је учио да свира кланиринет, а за кларинет је највећи домет да свира у неком КУД-у. У тадашњем Омладинском клубу, после неуспелог покушаја општине да се направи градски плех оркестар, нашли су се у једној просторији сви иструменти купљени за ту намену. Стајали су и хватали прешину неколико година. Ја се сетим да имају два саксофона. Кажем Предрагу да изабере један и да уз кларинет учи да свира и да ћемо га вратити кад буде неко тражио истумент. Наравно, у тој гомили иструмената, нико није приметио да фали један саксофон, а ко их је и где их је однео никада нисам сазнао. Последица је да Ужице има сада јединог активног одличног саксофонисту, који може да се прилагоди свакој врсти добре музике. А ја у свакој градској, ван-политичкој чорби мирођија. Предраг и данас свира на том истом из ОК саксофону, а мени мило и драго.
