Фотографија Старог града, слике уље на платну, које се налази у ужичком Народном музеју. Уметнику, немачком заробљенику, највероватније је био надахнуће познати Каницов цртеж из 1864. године. Ја сам избегао да качим тај Каницов цртеж у овом приповедању не зато што је лош, изузетан је, већ зато што сам га већ објавио у приповедању о Каницу и његовом ужичком путопису.
Кад се данас из Ужица главним путем крене према Златибору, Шаргану и Мокрој Гори, с десне стране, на врху стеновитог гребена, готово надохват руке, назиру се остаци некад моћне и значајне утврде. Уређени су камени белези чије је реновирање започело 1917. године. Пре тога су били обрасли ситним растињем и тешко је радозналом намернику одгонетнути какав је ту, некад давно, био град. Вековима су се туда провлачили трговачки каравани, али тутњали и војни походи од Врхбосне, данашњег Сарајева, до Београда и даље. Историја о настанку Ужица (име, по свој прилици, настало по топографским одликама места јер је ту уска клисура Ђетиње окружена стрмим висовима или по уским њивицама уз реку, “узицама”) запретено је у тами векова. Зна се да је први поуздан податак о постојању насеља под тим именом забележен у једном дубровачком документу из 1329. године. Не зна се поуздано ко га је и кад саградио. Постоје само посредни извори. За сада први податак који недвосмислено упућује да је град, с три стране окружен дубоком клисуром Ђетиње а с четврте високом и стрмом стеном, постојао још у другој половини 14. века, историчари су нашли у књизи објављеној много касније. Реч је о делу Мавра Орбина „Краљевство Словена” из 1601. године, у коме овај учени Дубровчанин описује судбину жупана Николе Алтомановића и помиње Ужице као место његовог трагичног краја.
Прича о жупану Николи умногоме је и прича о почетку краја средњовековне Србије Немањића. Након слома врховне власти последњег цара Уроша, област око Ужица припала је моћној породици Војиновића, чији су се поседи пружали од залеђа Дубровника па све до Рудника. Њу је наследио жупан Никола Алтомановић, синовац великог жупана Војислава, и после пораза Мрњавчевића на Марици, 1371. године, постао најјачи обласни господар на простору некадашњег Царства. „Био је велики јунак на оружју и спретан, али дрзак, непостојан у својим делима и вероломан, лако се лаћао оружја и започињао рат са свим владарима, својим суседима…”
Али, ни суседи нису седели скрштених руку, посебно кнез Лазар и босански бан Твртко, који су у помоћ позвали и угарског краља Лудвига. Бежећи пред толиком силом, жупан Никола узалудно је тражио уточиште у својим утврђеним градовима, попут Клобука код Требиња и Конавла. На крају се улогорио у Ужицу, својој последњој одбрани, што је повесничарима доказ да је овде утврда већ постојала много пре јесени 1373. године, чак и да постоји могућност да је изграђена у време шестогодишње владавине овог младог жупана. Тада је град опседнут и нападнут ватром, по свој прилици запаљивим стрелама. Браниоци су се предали, а до тад силни велможа Никола је заробљен, ослепљен и послат у манастир да чека смрт. Град је припао кнезу Лазару, али се о њему из тог времена и времена његових наследника мало или готово ништа не зна. Додуше, има романа историjских фикција у којима се може створити слика тога времена. Остао је и аутентични новчић Николе Алтомановића који потврђује историјски атентичност ужичког жупана, нађен током археолошких ископавања на Старом граду, што је дало једну нову историјску димензију ужичком граду. Данас је од њега познато 13 разних сребрних новчића, веома ретки и скупих, на којима пише “+ВЬ ХА. БА. БЛАГОВЕРИН ЖОПАИЬ НИКО”.
