Било је то 1986, када сам објавио у листу “Rock” новинске куће Политика, подлистак величине и дизајна некадашње Експрес политике, “Корени YU рока”, који је штампан у 100.000 примерака. Била је то прва југословенска хронологија, која је објављена у YU рок култури. У југословенским музичким круговима почело је да се прича о мени “Бивши ужички диско џокеј у листу “Рок” објавио прву рок хронологију”. То ми је отворило врата за сарадњу са различитим новиским кућама. Због лома ноге у то време сам био у ортопетској клиници на Бањици. Посетио ме Пеца Поповић, касније писац YU рок енциклопедије.
Крајем деведесетих завршио сам рукопис за књигу “Rock’n’Roll поглед са српске стране”, који чами као да чекам да ми се издавач сам јави, као да зна да тај рукопис постоји. Шта рећи, инфериорност, незаинтересованост, нимало лењост. Једноставно тапкајући у месту у “књижевности рокенрола”. Бавећи се у исто време ТВ5 Ужице, почео сам да се повлачим као YU рок хроничар, али сам почео да се бавим Ужицем. После објављених десетак обимних ужичких фељтона, огромног броја новинских чланака, мислим да их је било више од 1000, стигао сам до сајта ужучког незаборава.
Није ту био проблем о размени утицаја између рокенрола и књижевности, или о нејасном статусу књига које су ту сврставане. Моје приче, ту не мислим на написану поменуту хронологију догађања, настале под утицајем рок културе су ми књижевно изгледале наивно. Опет, за публику којој су биле намењене биле су прекомпликоване. Генерације са овог географског подручја, две, а неки и три деценије нису изашле из њега, сем тога термин “рок књижевност” овде није функционисао (као и све остало), јер сем неразумевања издавача, ипак захтева неки језички ред и пристајање на одређене уступке, док је за рокенрол неопходна слобода, као и специфичност трасираног садржаја и форме. С друге стране, тада веома живахна алтернативна култура рокенрол, није имао жељу да уопште прими у себе било шта из света књижевности, сем нечега што би се могло назвати енциклопедијским издањима, хронологије једног времена, социолошких есеја итд.
И тако, где се у рокенролу појавила књижевност, био је то производ неких личних тежњи и интересовања, никако програм који је одређивао правац развоја и садржаја предвиђених промена. Уствари, да не филозофирам, покушавам да пронађем тренутак у ком сам почео да сумњам у једну од главних ствараоца писања, мога живота. у сам рокенрол. Покушавам да разумем како, када и где, на ком делу пута сам ”изгубио” (не баш изгубио, пре залутао, зато су потребни наводници) све оне нити које су ме везивале за рокенрол. Ипак, мислим да нисам “изгубио” већ додао неким другим, облицима у сопственом изразу. Да ли ја сада и овде покушавам да избегнем да говорим о процесу одрастања, пре процесу старења и стварању сопственог индетитета током којег пролазимо кроз толико трауматичне промене, да се понекад чини да је једини излаз из тог процеса крије негирање сопственог индетитета. Ипак сам поносан на моје истраживанње у YU рок култури, које је нашло неко своје место у историји наше рок музике. Највише сам поносан што сам Ужичанин који се први тиме бавио и свој рад објавио у тада најбољем рок часопису. Довољно за ужички незаборав.
