Пре почетка градње станова за Ваљаоницу водила се велика полемика где градити – у Ужицу или у Севојну. Мишљења су била подељена. На седници Радничког савета Ваљаонице бакра 11. и 12. фебруара 1953. године, од 19 присутних чланова за градњу у Титовом Ужицу гласало је 16, а за Севојно свега 3 члана. Говорили су: „Тежња за изградњом стамбених објеката у Севојну је културна заосталост поједних личности. Ми морамо ићи тим путем да се наш индустријски радник са ситносопстевничким поседом макар и административним путем пресели, да се поседа одрекне и да буде збиља индустријски радник, иначе под овим условима он је за индустрију штетан. Даље, ми не смемо занемаривати ни питање развоја града Титовог Ужица“.
На крају полемике, кренуло се са аргументима: тешкоће у превозу ђака, домаћица, подизање школа, изградња путева, задовољавање културних потреба и друго. Колико је то питање било важно, донета је одлука да се колективу објасни због чега је дата предност изградњи у Титовом Ужицу. Али ова тема је била актуелна и даље, док је нови догађаји нису потиснули. Тако је решено да се руши старо Ужице, да се прегради солитерима, посебно на “Липи”.
Ужичке Вести 7. августа 1952. године су писале: “Велики задатак стоји пред свим грађанима Титовог Ужица. Ваљаоница бакра је захтевала да јој се за почетак идуће године у граду да терен, где ће градити стамбене зграде. Захтев је био велики: 900 дужних метара са минималном ширином од 15 метара. Народни одбор је овај захтев смело решио: једногласно је прихваћен предлог да се сва новоградња сконцентрише у главној улици. Било је потребно да се изврше следећа рушења:
„Стамбена зграда до Дома ученика у привреди и гвожђарска продавница „Градине“ преко пута ње. Све зграде од пекаре Обрада Јованетића до Берберско-фризерске задруге, изузимајући зграду Давида Новаковића. Даље, све зграде од Хотела „Златибор“ закључно са кућом Драгог Вукосављевића, обе зграде између Градског и Среског одбора и Апотеке, све зграде од Апотеке до Унутрашњих послова на Слануши, све зграде изнад куће Миодрага Ковачевића, Житне пијаце и куће Косте Вранешевића, све зграде између куће која се гради у улици Сердара Мићића и велике Пековића куће, све зграде између четири улице на простору „Труманове“ кафане и Занатске радионице, све зграде између Житног трга и улице у којој је биоскоп „Златибор“. Рушиће се само зграде које се налазе на лицу улице до дубине од 15 метара у унутрашњост. Поред овога, ваљаоници се стављају на располагање сви празни плацеви у главној улици“.
