Прво су се срели Мишо Благојевић, звани “Мишо Шошана”, и Никола Пејовић, звани “Шиптар”. Шошана, тада техничар у ГП Златибор, тих је година у Т. Ужицу био веома популаран музичар. Дивно је певао, нарочито песму “Шошана”, од Златка Манојловића и његове групе “Дах”. Остала му је прилепљена за име до данашњих дана. Своју популарност је искористио – оженио је Ружицу једну од бољих ужичких “риба” тих година, која му је родила ћеркицу Тину. Онда се “Шошана” нашао са “Шиптаром”, талентованим музичарем и тонцем Николом Пејовићем. Никола се у Ужицу обрео с Косова, због чега му је чим је дошао у ужику Гимназију прилепљен надимак “Шиптар”.
Ужичани су чудо што се тиче надимака – од оних као што су пик, херц, лопов, зврк, крпа, гусан, па све до оних најбезобразнијих делова људског тела, као нпр “Мијо Куроња”, “Жаре Мудоња” и сличним. Најгоре што може да се догоди је кад се забораве крштена имена. Пред собом видите госпоственог човека, цењеног судију, утицајног урбаног јунака, а зову га “Гусан”. Зашто? Једноставан разлог, као дете га је ујео гусан за гузу, доле поред Ђетиње. Тако видите пред собом изразито лепог мушкарца, музичара, каратисту, кога зову “Шошана”. Момка који носи светачко православно име Никола, а сви га знају као “Шиптара”. Тако да су Мишо и Никола прошли добро како је могло да буде. Важни су за ову урбану причу, зато што су после доста разноразних авантура током набавке опреме, носања “громаде од миксете” по возовима и осталим саобраћајним средствима, отворили у Т. Ужицу први тонски студио “Тина”. Зашто је назван тим именом закључите сами.
Први ужички тонски студио је био на Забучју у улици Златиборској 30, негде на половини кривине “код клупица” и треће кривине. На траси најстаријег пута према Златибору угравираног у Забучје у 19. веку. Леп студио, са још лепшим погледом на Ужице. Шошана и Шиптар су имали веће амбиције него да снимају “крмећаке”. Желели су да у њиховом студију ради група младих музичара, која ће временом постати бенд студија, са изгледима да оствари југословенску популарност. За мене лично, који сам по природи упоран, то нису била маштовити планови, знао да ће имати проблема око те “југословенске популарности”. Већ сам био осетио на својој кожи и какви вуци и “међеди” цеде ту српску естрадну лову. Рекао сам: – “Држите се југозападне Србије, долазе тешка времена”. Мишо ме чудно погледао и рекао: “Музика не признаје области, границе…”- „У праву си, али гадни људи их праве…“ Шошана је слегнуо раменима. Донекле сам био у прву и драго ми је због тога… “донекле”.
Срђан Миливојевић Сикац одрастао је у породици урбаних ужичких јунака. Деда му је чувени ужички кројач “Муто”, који је умео да сашије све што види на фотографији: Левис, Суперифле, Лидер, све до најпознатијих брендова високе моде. Био је заслужнији што су Ужичани били модерно обучени, него сви бутици из Трста. Отац Синиша Миливојевић, професор фискултуре као и мој отац Влајко, легенда ужичког спорта. Мајка Сида, некада фан Ђорђа Маријановића, заволела је рокенрол, тако да су Срђан и његов млађи брат Владе неспутани могли да постану рокери. Услов је био да пре тога морају да иду у ужичку Музичку школу. Тако је Срђан постао један од најбољих рок гитариста које је Ужице имало и никад није запустио своје образовање. Ужице је добило врхунског рокенрол гитаристу, текстописца и композитора који је завршио књижевност. Урбани јунак за одличан 5. Ужички рок је пружио корак напред.
У то време, док је Сикац одрастао, правио сам Рок излоге у Омладинском клубу. Млади бендови су свирали школске игранке, згодно зарађивали, куповали квалитетне иструменте, мењали се између себе и тако спремали за ту ужичку рокенрол смотру. Тада су биле активне групе: “Страх”, “Прва Помоћ”, “Генератор”, “Кинг сајз”, “Увалже из јапатка” (Сваког петка се свирало у гимназији, Дому ЈНА, свим школама осим у ОШ “Душан Јерковић”. Сикац је свирао у групи “Кинг Сајз”, у коме су са њим били Драган Селаковић, Риста, Саша Милосављевић, Дуди данас лекари, певао је Драган Ракић Ракац, некад познат као рођак Кинеза, лајт шоу мајстора у Омладинском клубу; данас познат у Ужицу као власник “Глобуса”. Колико памтим, имали су своје две песме и фанове који су их заједно с њима певали на наступу на Рок излогу. Једном приликом Сикац је рекао:
– “Мали проблем у то време је била појава панка, њу вејва и новог романтизма, где је гитара почела да губи свој примат као базични иструмент. Панк музичари у свету су исказивали неке своје ставове кроз музику, а код нас се свело на то да људи који су лоше или никако умели да свирају, све то спроводе као некакву пародију на панк, првенствено Пекиншка патка”.
– “Нови романтизам је донео предност клавијатуристима, тако да се све измешало. Неки стандарди соло гитара на којима сам ја одрастао – Мади Вотерс, Б. Б. Кинг, Клептон, већ су били запостављени, па сам ја истраживао Меклафина, Пако де Лусију, Ал Ди Меолу. Ја сам напорердо с тиме отишао у војску и тамо постао шеф оркестра Команде града Београда, значи неких 12 касарни. Ту сам изабрао квалитетне музичаре и појавио сам се са њима први пут на телевизији, у емисији “Дозволите да се обратимо”. Након појављивања, када смо извели моје две композиције, људи из ПГП-а су ми скренули пажњу да то што радим је добро и да је требало да се озбиљније посветим томе.”
У то време, док је Срђан био у војсци, као музички уредник Омладинског клуба тумарао сам по ужичким основним школама, одлазио на игранке да би из неког мрачног ћошка посматрао клинце које свирају. Желео сам да откријем понеки таленат за неку нову групу, јер су се у Кило и по догађали сукоби око лидерства. Феникси су били у дилеми око факултета, запослења, женидби. Нисам желео да Ужице остане без рокенрол атракције. Једног јутра се нађем у Градској са Мишом Шошонцем, каже:
– „Иде Шиптар у војску, има ли неко талентовано дете да ми помаже горе у студију?“ Кажем да ћу размислити и да ћу му га довести. То би требао са буде неко ко има урођен апсолутни слух, да буде заљубљеник у технику. Размишљао сам. Сетим се тог петнаестогодишњег штркљавог клица, кога сам упознао на свирци у школи Нади Матић. Свраћао је на пробе Кило и по и стално нешто поправљао, лемио, брзо капирао ствари, прави урбани клинац. Миломир Милосављевић, од миља звани Мишко.
Седнем у кола са кумом Видојем Познановићем и право горе у Југ Бодана улицу, у двориште до куће мог рођака Радише Ковачевића Цуле, тада председника Културно просветне заједнице. Питам Мишкову мајку Миљу где је мали? Каже: – „Мислим да је на кошаркашком игралишту испред Наде Матић. Тамо он сам, беспомучно титра лопту и убацује у кош.“ Кажем Видоју: – “Овај само што није постао кошаркаш, стигли смо на време”. Убедимо га, па у кола, затим на Забучје. Упознам га са Шошонцем. Мишка нисам видео шест месеци. Зовнем Миша да питам да ли је задовољан с “малим помођником”. Каже да није прошло ни десет дана, а већ га је превазишао, студио “Тина” за њега више није никава тајна, а свира и већи број иструмената: – “Само иде у школу, овде у студију је све време”.
Сикац се вратио из војске са идејом да направи озбињан бенд, срео се са Мишком ту у студију “Тина”. Сикац се тога сећао 2001. године: – “Са мојим кумом Срђаном Вуковићем, који је такође свирао у том војничком оркестру, скупили смо момке у том првом “професионалном студију за снимање и наснимавање” Николе Пејовића и Миша Благојевића, кренули смо да реализујемо замишљено. У тој првој постави “Тине” свирали су: Мишко Милосављевић бас гитару, Драган Селаковић бубњеве, Срђан Вуковић ритам гитара, ја сам свирао соло гитару, а певао је Жељко Радовановић Жекс“.
На фотографији “Тина” у студију “Тина”, док их Мерлин Монро посматра с постера, чучи певач Жекс, Седи Шошана, до њега сагнут штелује тон Мишко. Стоји први Ацо Милићевић Драган Селаковић Гаћо, Сикац, Срђан, Ненад Вуковић.
