Ужичани који памте шездесете и седамдесете ће се сетити човека кога је знало цело Ужице. Ако је требало унети угаљ, дрва, послушати, донети и однети, обавити разне послове који су сви избегавали, зовнули би Лојса. Лично највише памтим Лојсове руке, изобличене од тешкога рада.
Даница Поп-Митић: “На Росуљама су за помоћ у обављању разних послова звали човека, чијег се правог имена не сећам, али знам да су га звали Учо.”
Догодила се несрећа у улици Страхињића Бана, деца су се санкала, низ поледицу “летеле” су поткованице, родле и санке, чуо се дечији смех, а онда врисак и шкрипа кочница…
Polako iz meseca u mesec ulazimo u sedamdesete godine. Sve se menja, samo je ta velika ljubav prema drugu Titu opstajala. Ipak mi, mladi iz
Sedamdesete godine su Užicu donele više materijalnog blagostanja, veću sigurnost za sve njene građane. Jugoslavija se smatrala najbezbednijom zemljom na svetu, bilo je redova, ali
