Polako iz meseca u mesec ulazimo u sedamdesete godine. Sve se menja, samo je ta velika ljubav prema drugu Titu opstajala. Ipak mi, mladi iz tog vremena, smo odrastali kao Titovi pioniri i omladinci. I ranih osamdesetih posle Titovog odlaska u večnost, užički pioniri su nosili pionirske kape, marame i značke i redovno vođeni u Narodni muzej da saznaju o veličini borbe za slobodu tokom komunističke revolucije. Sedamdesete su po mnogima “zlatne godine” bivše Jugoslavije. Živelo se u materijalnom blagostanju, ali mislim da nije to određivalo “zlatni” pridev. Pre će to biti, sigurnost, mir i odsustvo “kolektivnog stresa”. Naravno da se mnogo toga moglo zameriti, ali sada iz ove perspective teško je dati protivargumente da u relativnom smislu u odnosu na druge zemlje da Jugoslavja nije bila najbolja. Teško je reći ime zemlje u kojoj se lepše živelo u ovim sedamdesetm godinama 20. veka.
Da hronologija užičkih sedamdesetih bude bistrija naročito onim mlađim čitaocima kratko ću podsetiti da su Sedamdesete u svetu obeležene raspadom Bitlsa, mnogobrojnim zlatnim medaljama Nađe Komaneči i Marka Špica, naravno Meri Kvant i kreacijom mini suknje, završetkom rata u Vijetnamu, terorom Crvenih brigade… Jugosloveni pa tako i mi tada Titovoužičani smo oduvek voleli da pratimo modu, a sedamdesetih nam je to olakšano putovanjima u Trst. Ko se iz tog vremena ne seća pijace Ponte Roso, noćnih vozova preko Sežane, farmerki i šuškavaca, carinika i dovitljivosti pri skrivanju švercovane robe? Mini suknji i “vrućih pantalonica” koje su su “šetane” užičkim ulicama, odmah posle premijera u najvećim svetskim centrima mode. Sedemdesetih se vraća postepeno “midi” i “maxi” moda…Bile su to godine u kojima se naslućuju začeci “ležernog” stila, mada još uvek daleko od krajnje sportskog, gotovo “trenerskog” devedesetih godina koji se održava sve do danas. Ipak tadašnjom modnom scenom je još uvek vladao kreator Aleksandar Joksimović.
Zaista sedamdeseta je bila decenija najbolje muzike, filmova i knjiga, decenija velikoh kulturnog napretka ili preokreta. Zaista sam ponosan što sam svoje najbolje godine mladosti živeo u tom posebnom vremenu i što sam sve to sa radošću upijao. “Ljubavna priča” roman Erika Segala je verovatno bila najpopularnije knjiga decenije a film snimnjen o njoj je postao klasik. Sedamdesetih je objavljen i roman Roots (Koreni) Aleksa Haleva i snimljena istoimena mini TV serija koja je bila veoma popularna i kod nas. Zaplet serije se temeljio na prvom dielu knjige, opisivao životni put roba Kunta Kinte. Serija je pratila njegove neuspešne pokušaje da izbori slobodu, a kasnije i njegovih potomaka sve do američkog građanskog rata i ukidanja ropstva u SAD. Serija je imala ogroman uspeh, postavši jednim od fenomena popularne kulture 1970-ih. U to vreme teme iz drugog svetskog rata su još uvek veoma popularne u Jugoslaviji – U bioskopima se daje “Sutjeska” a na televiziji serija “Otpisani”. “Pozorište u kući” i “Naše malo Misto” su najomiljenije od ostalih omiljenih serija. Poznati domaći filmovi iz tog doba su “Ljubavni Život Budimira Trajkovića”, “Burduš” …
Što se tiče knjiga sedamdeseetih teško je pomenuti sve sjajne jugoslovenske autore ali da podsetimo tek ponekih koji su Užicu bili najviše čitani: Momo Kapor, Duško Radović, Danilo Kiš, nezaobilazni publicista Igor Mandić.
Ukidanje jednog zakona je obradovala mnoge u užičkom kraju. Ponovo su mogle da se drže koze. Posle rata je doneta zabrana da ova životinja po mnogima “siotinjska majka” da ne može da se drži jer brsti šumu a i pošto “nema više sirotinje, nije više potrebna”. Ovakav zakon nije bio donet u nijednoj evropskoj zemlji. Retko gde u Srbiji se mogla videti Koza tih godina, bilo ih je u Zološkom vrtu u Beogadu…
Do tada su samo najuporniji Užičani sa posebnim tv antenama mogli su da prate sa releja na Ovčaru drugi program. Sa repetitora na Zabučju emitovanje drugog programa počelo je krajem avgusta na dan otvaranja Olimpiskih igara. Užičani su do tada bili retki stanovnici u Srbiji koji nisu mogli da prate drugi TV program, koji je počeo da se emituje 31. decembra 1971. Do krja Septembra 1972. Užicu je prodato su 2000 televizora i za desetak dana u septemru preko 5000 antena za drugi program a i dosta uređaja koji omogućavaju prijem drugog programa. Ti uređaji su se zvali adapteri za dugi progrm a na njimaje pislo “UHF” KONVEKTOR, proizvodila ih je niška Elektronska industrija. bili su veličine osrenjeg tranzistora imali svoje napajanje u njih su se uključvalae antene za UHF i VHF a iz njih je išao jedan kabal na postojeću utičnicu za antenu na samom televizoru. Na tim adapterima su se nalazili prkidači za biranje željenog programa kao i skala za određivanje programa u užičkom slučju 95.
Ovoga leta jedan od problema u gradu su bili psi lutalice. Često se događalo da za vreme korzoa zaluta neki šarov koga “hrabri mladići” šutiraju nogama svog izbezumljenog, jadnog, dok pokušava da nađe put do neke sporedne mirne ulice”
Najzad 24 septembra 1972. u 17 časova na dan Oslobođena grada počeo je da radi Klub omladine. Po njegoovom statutu osnivač je bila Opštinska konferencija saveza socijalističke omladine i trebao je da ima tribinu za kulturu i umetnost, debatnu tribinu za društvene i egzaktne nauke. Sekcije, Kino klub itd. Ustavri to je bio Disko klub a oni koji su prostoriju očisili su ga vodili i brinuli o nemu. Kada je klub otvoren bio je ukrašen tadašnjim posterima svetski popularnih rokera. Luksuzni mameštaj je kupila Valjaonica bakra. Nešto kasnije naređeno je da se skinu posteri i okače slike Marksa, Engelasa i sličnih “junaka”, što je izazvalo tihi bunt mladih.
Sećam se, na samom početku tu su počeli da se okupljaju deca fukcionera, direktora takozvano užičko krem društvo. Sala je imala tapacirane stolice, dvadesetak troseda, garderobu, Ogroman šank intimno svetlo, za to vreme solidno ozvučenje, na zidovima su bili posteri tada popularnih rokenrol zvezda. Najaktivniji momci koji su očistili salu Bogoljub Vasiljević zvani Miko Veštica i Nikola Subotić su postali Disko džokeji. Tadašnji opštinski presednik omladine Slobodan Romanović je rekao: “Da li će ova omladinska institucija živeti dugo, ili će brzo biti ukinuta, zavisi sve od mladih Titovog Užica, njihovog ponašanja i odnosa prema inventaru. Nadam se da će svi shvatiti značaj Kluba oladine i prihvatiti ga kao nešto svoje”.
Klub nije imao regulisano grejanje, ventilaciju prilikom svake jače kiše ulazila voda i slivala se na niži deo sale koji je bio predviđen za ples z. Ključeve od sale su imal i radnici iz pozorišta koji su tuda prolazili kada im “dođe” ukucavali table stiropora na uređaje za ventilaciju da ne bi ulazio dim u salu pozorišta ne pitajući nikoga. Ipak ta sala u suterenu pozorišta važila je za jednu od najlepših van Beograda u kojoj je radio disko klub. Članovi kluba su dobijali članske kartice koje su oduzimane ako bi vlasnik prekršio pravila.
Urbanizacija Titovog Užica se ubrzano događala. Užičani su ovog septebra imali najlepši Trg na njemu jedan od najlepših bioskopa, prelepo pozorište, modern Gradsku kavanu, moderni blok stambeno poslovnih zgrada “Zlatibor” sa odličanim Ekspres restoranom, najlepšu plažu, Radio stanicu sa najboljom tehnikom, kvalitetan signal drugog tv program, Dom JNA sa lepom baštom, bioskopom, u Domu JNA postojao je posebnim programima za mlade i na kraju lep Omladinski klub i u njemu diskoteku. Dobru prodavnicu gramofonskih ploča. U kotlini Đetinje Užičani imaju “Rajske otoke” gde su mogli da se usame peške za dvadesetak minuta u nedirnutoj prirodi.
Užice je sedamdesetih godina regionalni cetar sa zavidljivom rok scenom i povremenim “Rok izlozima” i gostovanjima najboljih YU rok sastava koje sam organizovao od 1974. Godine kada sam počeo da radim u Omladinskom klubu kao mizički urednik. Bilo je doduše smetnji od starih komunista ratnika revolucionara zatucanih vremenom u kome su živeli, da svo zlo dolazi sa zapada, podržani od onih progresivnijih lako smo se izborili… Ma kako to dans bilo čudno Komunistička partija decenijama je diskretno podsticala popularnost rokenrola, zadovoljna što muzika mladih podržava mir i jednakost među ljudima, ciljeve za koje se borila i nesvrstana država. Iz dokumenata koje su ostavili partijski i diplomatski hroničari i intervjua sa članovima rokenrol sastava iz tog vremena, izdvojio bih mišljenje Bojana Hreljaca, nekadašnjeg basiste Elipsi i Korni grupe, koji sve sažima u dve rečenice: ”Nismo bili ni podrška, ni opozicija komunističkoj partiji. Želeli smo samo da se zabavljamo i svidimo devojkama.” Tako i mi progresivni mladi iz užičkog kraja. Inače još 1958. godine američki „Kriščen sajens monitor” pisao da je jugoslovenska omladina zaražena rokenrolom. Autori brodvejske “Kose” bili su u Beogradu 1969. i zaključili da “omladina u Jugoslaviji živi u blagostanju i da nema protiv čega da se buni”.
Ali, u takvoj atmosveri nestala je oštrica rokenrola. Njegova originalna subverzivnost, bunt protiv konformističkih ciljeva roditelja, prodanih ideala i potrošačkog društva. Zato je na YU rok sceni najpopularniji bio taj nazvani “pastirski rok”. Mi smo u Jugi naivno smo bili željni potrošačkog društva.
Sve je veoma brzo stizalo u užički Titov grad, naročito domaća pop muzika. Jugoslovenske sedamdesete bile su veoma razdragane godine. Standard je bio na vrhuncu, ljudi su mogli konačno da se opuste i uživaju. Pratili su se trendovi sa zapada, pa se pojavio veći broj rok-sastava, po uzoru na američke i britanske bendove, a prilagođeno domaćoj publici. Tokom cele decenije bio je vrlo prisutan trend mešanja etno zvukova sa rok i pop muzikom. “Bijelo dugme” ulazi na velika vrata jugoslovenske muzičke scene i najavljuju dolazak mnogih sarajevskih izvođača. U Sarajevu je Neda Ukraden promovisala taj narodnjačko-zabavno-muzički stil, na kojem je kasnije izrastao taj “pastirski rok” koji je predstavio Bregović sa Bijelim dugmetom. Jugosloveni s tu muzički kobinaciju oduševljeno prihvatili. Tako je Bijelo dugme postalo fenomen, najpopularniji bend sedamdesetih. Koncert “veselih bosanaca” 1977. kod Hajdučke česme pred oko 100.000 posetilaca bio je najveći koncert u dotadašnjoj istoriji jugoslovenske rok muzike.
Početkom sedamdesetih, osnovano je više grupa koje su svirale progresivni rok, kao Yu grupa, Korni grupa, Tajm, Smak. Kasnije, osnovane su i grupe Leb i Sol, Parni Valjak, Galija. Hard rok su svirali Vatreni Poljubac i Divlje Jagode. Istovremeno, nasuprot rokerima-električarima nastajali su akustičari. To su bile akustičarske grupe – S vremena na vreme, Porodična manufaktura crnog hleba, Suncokreti iz Beograda, Drugi Način iz Zagreba i čuveni trio iz Niša – Lutajuća Srca. Repertoar im je bio uglavnom sastavljen od balada aranžiranih sa dosta akustičnih instrumenata, gudača, flaute, često sa finim višeglasnim pevanjem.Dubrovački trubaduri su bili jedinstveni po uspešno ukomponovanoj renesansnoj muzici sa narodnom dalmatinskom muzikom i šlagerima. Akustičari su bili i brojni kantautori, po uzoru na Dilana i Koena, kao i dueti, na tragu Sajmona i Garfankla. Najpoznatiji dueti su bili Buco i Srđan iz Dubrovnika i Vlada i Bajka iz Beograda. Miladin Šobić iz Nikšića, za razliku od ostalih akustičara, poznat po buntovnim, oporim pesmama sa socijalnom tematikom, njegova pesma “Džemper za vinograd” bila je studentska himna sedamdesetih. Dubrovnik je imao Ibricu Jusića, Zagreb Ivicu Percla (vanvremenska pesma “Stari Pjer”) i Dragu Mlinareca, Ljubljana Tomaža Domicelja, Beograd Srđana Marjanovića, Sarajevo Jadranku Stojaković.
Nije ni popularna i disko muzika ostala bez domačih pratilaca pa su po uzoru na strane diskoteke, one osnivane i kod nas. Najpoznatiji je bio beogradski “Cepelin”, prva diskoteka u engleskom stilu, koja je imala matine, od pet popodne, i večernji termin. Što smo i mi Užicu u diskoteci OK uveli. U Beogradu disko zvuk je imala grupa Zdravo (pesma “Vikend fobija”). U čijem snimanju je učestvovao i užički ponajbolji gitarista iz sedamdesetih Miroslav Ristanović po užički zvani “Rista Masni”. Pod uticajem grupe Boni M, u Sarajevu je osnovana disko.pop grupa Mirzino jato, sa hitom “Apsolutno tvoj”.
Zabavna, šlagerska muzika bila je na svom vrhuncu, promovisana na brojnim festivalima. Splitski festival je bio u zenitu, iza koga je ostao niz letnjih evergrinova. Pojavila se nova generacija pevača: Mišo Kovač, Oliver Dragojević, Kemal Monteno, Bisera Veletanlić, Josipa Lisac, Beti Đorđević i mnogi drugi. Glavna zvezda bio je Zdravko Čolić, koji je brzo izrastao u opštenarodnog pop-idola, i koji je punio dvorane i stadione, spektakularnim nastupima sa plesnom grupom “Lokice”.
Sedamdesetih, u Sarajevu se razvila i specifična pop-škola: pored Indeksa, formirano je nekoliko pop-rok grupa-Ambasadori, čiji su pevači kasnije napravili karijeru: Zdravko Čolić, Ismeta Dervoz, Jasna Zlokić i Hari Varešanović.Tu su i grupe Kod i Rezonansa, koja je nazvana “akustičarsko Bijelo dugme”, jer su koristili stare instrumente i violine. Najpopularnija pop grupa sedamdesetih bila je Pro Arte, sa harizmatičnim pevačem Čobijem. U Emisiji “Zdravo mladi” – Bisera peva pesmu Dženis Džoplin “Ja i Bobi Mak Gi”.
