Decembar 1977.

79

Sedamdesete godine su Užicu donele više materijalnog blagostanja, veću sigurnost za sve njene građane. Jugoslavija se smatrala najbezbednijom zemljom na svetu, bilo je redova, ali samo ispred bioskopa. Veliku glad za novim svetskim trendovima i želju da se novi trendovi, pre svega u muzici i modi, dovedu u Beograd. Smatrali smo da je Jugoslavija bila najbolja zemlja na svetu, a mi najspokojniji. Beograd je polako postajao univerziteski grad, a studenti kojih je bilo iz svih krajeva Jugoslavije doneli su u prestonicu neku novu energiju, koja je nekima odgovarala, a nekima ne. Polako su počele podele, najpre u muzici, potom u životnom stilu, a najozbiljnija podela bila je između onih koji su bili lojalni režimu i onih koji su ga prezirali. Bezbrižne šezdesete su prošle, sedamdesete su donele više radikalizma u svemu, pa i u muzici i modi.

YU grupa 1977
YU grupa 1977

Rok scena u Srbiji tada uključuje muziku u žanrovima rock i pop, kao i sve podžanrove koji se mogu naći unutar njih. Iako je na srpsku scenu rock stupio mnogo ranije, pravo omasovljavanje dogodilo se tek sedamdesetih godina jer je isprva rokenrol muzika opisivana kao uticaj zapada i da je činila da mladi “skreću sa svetlih staza revolucije”, iako niko od kritičara nije uzeo u obzir činjenicu da su mnogi od osnivača srpske rock scene bili upravo sinovi oficira, što predstavlja pravu ironiju.

Beograd, što se tiče Srbije, bio žarište rock muzike, ali svakako ni ostatak republie nije zaostajao. Najplodniji manji gradovi u Srbiji koji su izrodili velike rok bendove su Niš, Novi Sad, Kragujevac. Pored njih tu su takođe i Čačak, Užice, Bečej, Kikinda, kao i još par mesta sa po jednim ili dva benda koja su ušla u rok istoriju stare Jugoslavije. Tokom sedamdesetih javljaju se bendovi i izvođači koji su svirali naročito pod uticajem hipi pokreta. Tu se izdvajaju grupe poput Suncokreta, YU grupe, Poslednje igre leptira, Zane, S vremena na vreme, Bulevara, Generacije Pet, Riblje čorbe, Igre staklenih perli, Lakih pingvina, ali i solo izvođača poput Lazara Ristovskog, Srđana Marjanovića, Olivera Mandića, Dejana Cukića, Slađane Milošević, Aleksandra Sanje Ilića i Ramba Amadeusa.

Kompilacija Kilo ipo - Opera
Kompilacija Kilo ipo – Opera

Mi u Užicu smo verovali u uspeh lokalnog benda kantautora Zorana Spasića “Kilo ipo” kasnije “Opera”, koja je nastala u Omladinskom klubu u drugoj polovini sedamdesetih. Najveći hitovi ove užičke grupe toga vremena snimljeni su na CD-u pevača grupe Đorđa Vasića koji je objavila TV 5 Užice tokom prve decenije 21 veka. Grupa Kilo Ipo na svojim nastupima na disko večerima ovoga decembra diskoteke OK – Omladinskog kluba, smatrana je za rok atrakciju.

Ovoga decembra 1977. godine se u Valjaonici bakra i aluminijma raspravljalo o tome kamo usmeriti sredstva za dalji razvoj. Vd predsednik Poslovodnog odbora tada je bio Miodrag Milosavljević koji je predložio da se “pramac” usmeri prema uvođenju novih proizvoda, masovnije proizvodnje, prema inostranom tržištu. Prosek ličnih dohodaka u ovoj najvećoj užičkoj firmi je bio 4.811 dinara.

Livci i presači su ispratili u penziju, uz obilnu večeru i slavlje koje je trajalo duboko u noć: Ratka Paunovića, Stanišu Milosavljevića, Veselina Lukovića, Tihomira Gogića, Dobrivoja Petrovića, Mloša Udovičića, Rajka Savića, Desimira Vlajkovića, Miloja Ristovića, dva livca koji su tu radili od 1950. Vid Radovanovića i Đura Kulačina. Iz Presaonice je tad otiašo čak 21 mastor: Milutin Krsmanović, Ljubiša Matović, Milutin Milutinović, Mihajlo Mihajlović, Mirko Panić, Danilo Sekulić, Radojka Marković, Novak Obradović, Božidar Vučkovi}, Đuro Kuličanin, Branislav Đorđević, Neško Subotić, Matija Petrović, Ilija Kujundžijić, Stojan šunjevarić, Branko Stojanović, Stanko Ivanović, Miljko Bogdanović, Milan Antović i dve žene Đurđija Stevanović i Olga Živković.

Kada je 1947. godine usvojen zakon o dobrovoljnim vatrogasnim društvima, u Užicu je obnovljen rad Dobrovoljnog vatrogasnog društva, i to u leto 1949. Godine. Komandir je bio Mileta Milovanović, a predsednik je bio Bogdan Đenić. Sem što su gasili požare, učestvovali su na takmičenjima i smotrama u zemlji i inostranstvu. U novi Vatrogasni dom, užički vatrogasci su se uselili 1984. godine, tu u blizini zgrade MUP-a, više Prve apoteke na Glavnoj ulici. Tu je je bio i Vatrogasni servis, koji se finansirao servisiranjem usluga protivpožarne zaštite i kurseva. Od tada užički vatrogasci sarađuju sa Vatrogasnom jedinicom MUP-a.

Obuka užičkih vatrogasaca 1977
Obuka užičkih vatrogasaca 1977

Opštinski vatrogasni savez Titovo Užice osnovan je 1960. U preduzećima su osnovani profesionalni i dobrovoljni vatrogasci. Koordinacioni odbor vatrogasnih organizacija regiona Titovo Užice je počeo da radi 1976. godine. Međuopštinski vatrogasni savez regiona je 1994. postao Vatrogasni savez Zlatiborskog okruga. Vatrogasna milicija 1970. postaje vatrogasna jedinica opštine. Kasnije je to Vatrogasna milicija, danas Protivpožarni bataljon policije sa četom u Užicu i odeljenjima u svim opštinama Zlatiborskog okruga, jedino ih nema u Sjenici. I vojska je u Okrugu imala organizovane vatrogasne jedinice. U Valjaonici bakra takođe je radila vatrogasna jedinica.

U Valjaonici je radila Milena Todorović, još uvek je bila pripravnik u vatrogasnoj jedinici posle dve godine čekanja na zavodu za zapošljavanje, zato što je žena, iako je bila jedini vatrogasni inžinjer. Ipak je dočekala da je bez predrasuda prime u ovom užičkom gigantu. Ta profesionalna vatrogasna ekipa valjaonicina uvek je bila spremna da reaguje i to ne samo u krugu Valjaonice bakra i aluminijuma već na području Sevojna okolnih sela, često su dolazili u ispomoć i užičkim varogascima. U svako doba dana i noći, po svakom vremenu bilo da je leto ili zima u tri smene a javljali su se tada na telefon 322.

Ove godine je u Sevojnu radila škola za portire i čuvare, prva u užičkom kraju. Ovakve škole na području Titove Jugoslavije je bilo samo tri. U portirsku školu je išlo njih 25 iz Valjaonice i aluminijuma, “Prvog partizana”, “Jedinstva” na kraju su polagali ispite iz stručnih predmeta (?) ali su imali i opšte predmete srpski, matematika, osnovi društvenog sistema, osnovni ekonomike i strani jezik – nemački. Tada su sva vozila koja su dolazila u Valjaonicu bakra i aluminijuma mogla da uđu samo na jedan ulaz, na ostale je bilo zabranjeno. Tu bi ih sačekao portir sa podignutom saobraćajnom tablicom “Stop”. Proveravana su dokumenta svih vozila pa je odlu~ivano dali mogu da ući u fabrički krug, dnevno je prolazilo do 150 različitih vozila, od 6 ujutru do 22 časa.

Trešnjicin ukrasni svećnjak
Trešnjicin ukrasni svećnjak

“Trešnjica” je bila radna organizacija sa kojom su se svi ponosili, u stalnom usponu, sa jasnim planovima o prizvodnom programu i zapošljavanju. Poslednjih godina su modernizovali proizvodnju tako da su pored ambalaže za “Prvi Partizan” i Valjaonicu proizvodili ukrasne predmete od mesinga i aluminiske građevinske elemnte.

KUD “Prvi Partizan je gostovao u labinu, gde je širio brastvo i jedinstvo na priredbi organizovanom povodom Dana republike.

Hidroelektrana “Bajna Bašta je proslavila 11 godina rada, do tada je proizvela 15 milijardi i 800 mliona kilovat časova. Tada je direktor hidroelektrane bio inžinjer Radenko Nikolić koji je istakao da radovi na reverzibilnoj hidroelektrani snage 600 megavata uspešno odvijaju.

Ovoga meseca do Sjubela stigao prvi autobus. Na Vardi, Rudoj Bukvi i Poločenici nije bilo kuće koja nije pretrpela štetu od nevremena. Tokom godine im je prvo mraz pa nezapanćen grad, oluja u nevremenu uništio 20 hiljada struka duvana. Nestao je ceo rod šljiva, pšenice, krompira… Meštanin Filip Filipović je hrabrio sebe i druge: “Belaj je odneo, ali… preživećemo. Ljudi su ovde godinama stizali gorka iskustva i znaju da prištede. Ima zalihe i u toru, u podrumu i na tavanu. Zdravlje neka služi … Pare me ne brinu, već porodične muke na koje me je stavio sin Radenko. Sad je u Armiji, ali mu planove neznam. Još se nije prelomio i odlučio hoće li ostati ovde ili krenuti u grad. Srce da mi pukne. Ne znam šta da mu predložim. Ovde da ostane, volimo svi, da ga zaustavljamo – ne smemo. Ko na dušu da preuzme tu muku. Zagrme zapuca i sve ode kao letos. Reče mi Radenko, oče ovo je tvoj život. Ali svi su se znali i tešili da se “belaj neće ponavljati svake godine”.

Viva brazilija u pozorištu
Viva brazilija u pozorištu

12. decembra u organizaciji Kluba omladine, u Hali u Velikom parku gostovao je folklorni ansabal iz Brazila “Viva brazilija”, jedan od boljih iz Rio de žanera… Sećam se, njih 30 je izvelo program u ritmu sambe, rube, karioke i bosa nove i dočaralo Užičanima najlepšu tropsku čaroliju. Kao muzički urednik imao sam prilike da budem blizu prelepih Brazilki kojih je bilo od crnih kao ugalj antracit, čokoladnih, do tena tako belog da bi im mogle i engleskinje da pozavide. Za razliku od naših devojaka Brazilke su otvoreno iskazivale simpatije prema muškarcima koji su im se sviđali i nisu shvatale u čemu je problem. Tako su se neki od Užana tada “ovajdili” družeći se sa raskošnim brazilkama.

Polovinom meseca je pao prvi sneg, Užičani koji vole bele sportove su nagrnuli u prodavnicu “Sport” u Kuli na Trgu, gde je bio najveći izbor zimskih rekvizita. Poslovođa ove prodavnice je bio Janko Perić. Užičani su se najviše interesovali za skije koje su koštale od 350 do 600 dinara bez vezova. Vezovi su koštali od 280 do 950 dinara. Ruske metalne sanke su koštale 930 dinara do su popularne Elanove “rodle” koštale 263 dinara. U “Sportu” je bio i veliki izbor sporskih cipela marke “Alpina” i “San Marko”.

U Čačku se održao revanš susret turnira duhovitrosti pred prepunom salom Doma kulture. Tog dana Čačani su slavili oslobođenje grada pa su svom programu imali skečeve iz NOB-a. Najverovatnije je to bio razlog što su ih Užičani pobedili i ostvarili plasman za polufinalnu prirebu na beograskom sajmištu u okviru tradicionalnog beogradskog vašara od 16. do 19 decembra. Kapiteni ovih dveju ekipa na turneru duhovitosti su bili Milorad Šojić i Milan Đoković.

U ulici Heroja Jerkovića, danas Nikole Pašića završen je još jedan soliter. 97 porodica dobilo stanove baš tu na mestu gde su bile kuće i bašte poznatih užičkih porodica. Neki od njih su dobili stanove u soliteru ali većina Užičana, više nije nije znala gde žive, i šta je bilo sa njima i njihovim potomcima. Soliter ima 14 spratova, 5.232 kvadarata sa prizemljem, mezalinom, međuspratom, galerijom i potkrovljem. Sada su tu već bila dva solitera, treći isti kao i dva predhodna je trebao da bude završen do juna naredne 1978. godi. Sva tri solitera koji i danas dominiraju ovim delom grada a daleko su od neke urbanističke lepote gradilo je užičko preduzeće Građevinsko Zlatibor.

Užički komunisti su i ovoga meseca bili veoma aktivni spremali su se za “svetlu budućnost”. Počela je večernja politička škola čiji je cilj bio: “Osposobljavanje za stvaralački rad i aktivan odnos prema zadacima”. U školi je bilo 70 polaznika, uglavnoom su to bili mlađi radnici sa kratkim partiskim stažom iz neposredne proizvodnje. Škola je trajala 4 meseca, “obrarađivala je 18 tema iz šest oblasti i aktivan odnos prma zadacima”. I ova škola je bila deo obeležavanja “Titovih jubieja” i trebala je da potvrdi tezu “da Savez komunista čini odlučan zaokret na razvoju političkog sistema samoupravne socijalističke demokratije kao i njegova vodeća, unutrašnja, pokretačka mobilizatorska snaga”.

Dobrače najveće ariljsko selo, lepo, vrletno, kuće razbacane po obroncima brda. Mesnoj organizaciji Saveza komunista je zazvonio telefon, zamereno im je da se nisu uključili u akciju “Titove jubileje. Nešto kasnije je objavljeno: “Na svečanoj sednici mesne organizacije Saveza komunista Dobrače, upućeno je pozdravno pismo drugu Titu, prisustvovali su i istaknuti prvoborci ariljskog kraja general – potpukovnik Milan Karadžić Cico i Olaga Živković, predsednik Skupštine opštine Arilje Dragan Šaponjić i sekretar opštinskog komiteta SK Slobodan Jovanović”. Za ovu priliku je adaptirana i stara škola iz 1912. godine na kojoj je već bila mermerna ploča na kojoj piše ispod zvezde petokrake: – U ovoj zgradi ušio je osnovnu školu Milosav Mišo Matović poginuo 1942. god. kod Bugojna kao zamenik komesara bataljona II proleterske brigade. Date su “crvene partiske knjižice i karanfili novim mladim članovima: Stani Nikitović, Slavku Vukoviću, Zdravku Ivanjičeviću, Milenku Obradoviću, Ljubinku Vučićeviću, Zoranu i Novaku Popoviću, Zoranu Jeremiću, Mileti Jovanoviću. Stari i zaslužni komunisti su dobili “prigodnu marksističku literaturu za dugogodišnji partiski rad”. Većina, pa i oni koji su živeli u zabitim selima za koje je retko ko čuo su su morali da se uključe u akciju “Titovi jubileji”.

Vesti su se polako pretvarale u glasilo Komunističke partije o tome su govori naslovi u poslednja dva broja izašla decembra 1977. godine: “Titovo delo čvrst temelj naše zajednice”, “Stabilno političko stanje”, “Praznik naroda”, “Prtiznanje za zalaganje”, “Svi smo odabrani”, “Marš Ferijalaca od Kragujevca do Rudog”, “Osniva se Omladinska politička škola”, “Metalac lake ruke”, “Knjiga o heroju bombašu”, “Prihvaćeno sedam društvenih dogovora”, “Savez komunista je bio u centru svih društvenih zbivanja”, “Pod stalnom kontrolom radnih ljudi”, “Negoanje revolucionarnih tradicija – stalni zadatak boraca”, Komunisti se moraju boriti za najbolja rešenja”. Tadšnji direktor i glavni odgovorni urednik lista “Vesti” bio je Jovan Ostoić, urednik Petar Tešić. Vesti je tada štampala štamparija “Politike” u Mkedonskoj ulici u Beogradu.

Posle pet godina “ružni pačići Kluba omladine” su se pretvorili u prelepe labudove. Nije ih sprećila ni velika vlažna sutrenska prostorija, poznata kao “Diskoteka OK”, više hladna nego topla, kamene ploče na podu, minimalno novca, loši uslovi… Baletska sekcija Kluba omladine pod rukovotstvom “učiteljice Dace” radila je veoma uspešno njenog blagog i odlučanog glasa i starog grudingovog magnetofona sa koga je emitovana muzika za balerinice. Za proteklih pet godina Daca je sa osnovnim tajnama baleta upoznala preko 350 devojčica. Priređivani su godišnji i novogodišnji koncerti na koje smo bili ponosni svi zaposleni u Klubu omladine. Lidija Pilipenko jugoslovenska baletska legenda je izabrala povodom svog televiziskog jubileja tada devojčicu Dacinu učenicu Jelenu Krejović, najtaletovanijeg člana ove sekcije.

Užička “Jelova Gora” postalo je prvo preduzeće na svetu koje je proizvodilo vruću rakiju u “flaširanom stanju”. Trebalo je samo neotvorenu flašu staviti u sud sa toplom vodom temperature do 35 stepeni, zagrevati do najviše 60 stepeni i tako toplu servirati. Ova rakija je na etiketi nosila naziv “Užički čaj”…

U Ivanjici su “razbijala” tri preduzeća, Industrija tepiha, Javor i ŠPIK. Najveći deo proizvodnje su izvozili u inostranstvo, za poslednjih deset meseci blizu 150.000.000 miliona dinara. Jedan od najbolji poljoprivrednik Ariljskoga kraja bio je Miloš Milojeviš iz Mirosaljaca. Imao je tri hektara obradive zemlje, na kojoj je gaio malinu, jabuku, šljivu i kropir. Hektar ipo mu je bio pod veštačkim livadama za ishranu stoke. Da bi sve mogao da stigne Miloš je kupio traktor sa prikolicom i nekoliko priključnih mašina. Prpremao se da svoje krave zameni boljim rasnim ali je govorio da najviše koristi ima od maline – “koju mogu svi da beru i staro i mlado”.

Do kraja septembra ove 1977. bilo je zapošlljeno u privredi Užičkog regiona 60.357 radnika, za 11,5 odsto više nego u isto vreme prošle godine.

Fudbaleri “Slobode” su na najbolji način završili jesenji deo takmičenja u prvenstvu “Srpske liga jer su od šest mogućih osvojili pet bodova. Pobedili su “Rakovicu” i “Mačvu” a podelili bodove sa “Galenikom”. Tako se sloboda plasirala na drugo mesto sa 24 osvojena boda, koliko i Galenika ali sa jednom manje odigranom takmcom. Zaslužni za ovaj uspeh su bili: Gojković, Đapović, Joksimović, Savić, Tokmaković, Voćkić, Cerović, Veselinović, Nikaćević, Hodžić.

Kraj godine protekao je u znaku “pojačane akcije na očuvanju čovekove životne i radne sredine”. Ove akcije su se sa više neuspeha nego uspeha vodile u svim sredinama, mesnim zajnicama, školama, pa i u fabrikama. Uglavnom pred novu godinu rečeno je da se ovoj akciji priključuje zaštita jelki jer je predviđano da će se oseći više hiljada sadnica. Naravno ni ove godine kao ni onih pre ai onih posle akcije ovoga tipa nisu uspevale, uspele su tek kada su se pojavile i u modu ušle plastične jelke.

Doček nove 1978. godine u Radničkom domu u Sevojnu koštao je 250 dinara malo više od Elanovih “rodli”… Unapred se znalo da se radi sa gubitkom pa je dogovoreno da valjaonički restoran i Kud snose gubitak, “odnosno raspodeljuju dobitak”.