Година 1953. пролеће, ја тек проходао… А испред дворишне капије наше куће у Омладинској – радна акција. Ужички млади сређују улицу после постављања великих канализационих цеви. Касније познати орах на коме расту само “орњаши”, од само израсле младице, претворио се у лепо младо дрво са густом крошњом. Благородан је орахов хлад, ма шта говорили…
У Видео радионици су Ужичани могли изнајмити филмове на VHS касетама, услуге одржавања видео рекордера и слично.
Штедело се на свему, нарочито на слављима. Мој отац и мајка, Вера и Влајко Ковачевић, истакнути просветни радници Ужица, верили су се и венчали у истом дану 11. новембра 1951.
Бурек је ужичка јутарња поезија, српски сан далеко у туђини, а и повратак кући, јер га већ првог јутра, када се пробудимо у Ужицу и седнемо за стари кухињски сто, кева или баба донесе из “Здрављака” са ћошка, и то у масној ‘артији, јер зна да то волимо.
