Шмакићи потичу из Мачката. Бранко, кројач из Ужица, син Драгутина и Анђе из Мачката, родио се у фебруару 1880. године. Оженио се Даринком Лојаницом, ћерком Јована зидара из Ужица, 1909. године. Кум на венчању био им је Малиша Атанацковић, тада најпознатији ужички трговац. Имали су ћерке Анђелију и Загорку и синове Слободана и Драгољуба Драгана Шмаку.
Анђелија, која је важила за ужичку лепотицу, се удала за Николу Прохорова, грађевинског техничара, који је из Русије емигрирао и стигао Ужице 1921. године. Касније је имао у ортаклуку грађевинско предузеће. Имали су двоје деце, Сењу и Владимира Вову, касније једног од најбољих ужичких шахиста. Плац за изградњу познате ужичке куће Прохорова, на углу Видовданске и Југ Богданове улице, купили су од Драгутина Пауновића. Кућа је завршена 1935. године.
Загорка Зага, Анђина сестра, живела је са породицом Прохоров од 1934. до краја Другог светског рата, помажући сестри око деце. Завршила је Женску занатску школу, а посебно је остала упамћена као гимнастичарка на справама код Јосифа Јехличке. Истакла се и као скијаш, била је и прва девојка Ужицу која је возила мотор, који је имао њен брат Драган. Како је њен зет Никола имао аутомобил, научила је да вози. Удала се 1946. године за учитеља Спасоја Жунића, са којим је имала децу Драгана и Драгану.
Анђин и Загин брат Слободан Шмакић пре рата је био кројач, оженио се Даринком Бошњаковић из Колашина. У рату је био у здравственој служби. После рата је радио као медицински техничар у Хигијенском заводу. Имао је синове Зорана и Душана и ћерку Бранкицу. Становали су у кући на Терезијама преко пута чесме „Бадањ“.
Ипак од свих Шмакића најважнији за ову ужичку причу је други брат Анђин и Загин, Драган Шмакић зв. „Шмака“. Рођен је 1926. године. Код оца је завшио кројачки занат, али се више занимао за електронику. Свирао је и хавајску гитару. Посебно се занимао за механику аутомобила, моторе и важио је у Ужицу за веома доброг механичара. Доста времена је проводио код сестре Анђе и зета Николе. Никола је имао аутомобил марке „Штајер“, о чијем одржавању се бринуо, а имао је свој мотор са приколицом HD wla 750 . Током Другог светског рата био је у немачком заробљеништву, а одатле је пред крај рата био пуштен због болести. Драган Шмакић се није женио, волео је природу посебно Ђетињу. Као младић у горњем току Ђетиње изнад Велике бране открио је прелепо место за релаксацију, камповање и назвао га „Рајски отоци“, како се зове и дан данас тај део реке. Када је умро 1994, сахрањен је на Теразиском гробљу.
Сада, када се зна ко је открио данашњу ужичку, може се рећи туристичку атракцију “Рајске отоке” откако вози Обилићев возић „Ћира“, било би лепо на табли која означава „Рајске отоке“ назначити ко их је открио са мало података из живота Драгана Шмакића – Шмаке. Иначе Шмака је био велики пријатељ мога оца, мислим да су били и школски другови, јер су исто годиште. Често је Шмака долазио код нас кући у Омладинску 28, а једном приликом ми је показао умеће свирања на хавајској гитари. Данас је та гитара у власништву Слободана Бобана Деспотовића, ужичког адвоката, некада гитаристе омиљене ужичке гимназијске групе „Феникс“.
