Дом ЈНА после рата је био неко време у згради данашње школе „Душан Јерковић“. Зграда за Дом ЈНА је направљена и отворена 21. децембра 1949. године, у част осмогодишњице оснивања Југословенске армије. Грађена је према типском пројекту „павиљонске градње“, са равним кровом, застакљеном предњом фасадом, великим предворјем. Дом је грађен добровољном радном акцијом народа и војске, као и већина послератних јавних и стамбених зграда.
У време моје младости, када сам почео да залазим у у Дом ЈНА, ту је био градски биоскоп од самог отварања дома. Имао је две кино апаретуре, у коме су се приказивали филмови три пута недељно. Од 1960. имао је синемаскоп технику. Допуњавао је репертоар прво биоскопа „Златибор“, а затим и новог савременог биоскопа „Партизан“. Сала са балконом је имала 650 места са класичним некадашњим дрвеним столицама црне боје, од 4 до 6 у једном сегменту од којих су били састављени редови. Горња биоскопска сала је служила за разне представе културне, политичке, као и за омладинске игранке. Једно време је ту у поподневним матинеима 1972. године била дискотека „Фараон“, у којој сам бирао музику, уз коментаре пар глумаца из позоришта.
Током лета, филмови су приказивани у лепој, пуној цвећа башти Дома ЈНА, са кафанским столовима, где је током престава могло да се вечера и попије пиће. Цене улазница су биле исте у оба ужичка биоскопа, а за организоване преставе за предузећа и институције је даван попуст. Биоскоп Дома ЈНА престаје са радом с краја осамдесетих, када је било златно доба Видео клубова.
Ужички Дом војске имао је велику и мању кафанску салу са музиком, билијар салу, куглану у коју се излазило из баште, која има позорницу. Дом је одржавала војска и био је пример чистоће, реда и организације, програма који су се у њему одржавали. До оснивања Клуба омладине 1972, у Дому су одржавани и касније омладински програми свих облика у биоскопској сали и башти. Ту су, када је биоскоп престао да ради, одржаване пробе ужичких Културно уметничких друштава. Први начелник Дома ЈНА од 1949. до 1952, био је мајор Стеван Бекшић. Последњи начелник од 1995. до 2005. је био Предислав Даничић. Касније, када је почело упропашћавање српске војске, Дом армије је постао празан као кућа духова прошлости.
Године 2010, у просторијама некадашњег Дома Војске, одлуком Градске скупштине, основан је Градски културни центар. Ту инцијативу је на улицама Ужица потписало преко 5000 Ужичана. Тако је настао ГКЦ. Први директор је био Милош Милојевић, познат као Шоми Бој, ужички рок музичар. Директори и управници у ГКЦ су мењани по критеријумима како су дували у Ужицу страначки ветрови до данашњих дана. ГКЦ ради на организовању програма из културе у „кординацији са установама културе и образовања“. Савет ГКЦ чине представници уметничких удружења и установа културе“.
Мој утисак је да је реновирање сале и баште на пола пута. У сали је веома лош звук, јер је поскидан плафон, па се звук одбија од бетонских греда. Веома тешко је, чак и немогуће, квалитетно озвучити без додатних „упијача“ тона. Малтер је обијен до цигала које су голе, стубови ишарани у стилу графита, намештај најефтинији. Лепа цветна башта, која је нудила опуштање и уживање, притиснута са два огромна „мурала“, ако се то тако може назвати, који немају ни један ситни детаљ, па тако и никакву уметничку вредност, пре је то неки фазон занатлије молера. На све то, у атмосфери запуштености, долази метарски коров у цветним лејама поред старих шимшира. Колико се сећам те шталске промене су се догодиле када је ГКЦ-ом руководио „нестраначки“ Борис Тодоровић, наметнут од ДСС-а.
Током реновирања бине некадашњег Дома ЈНА, данашњег ужичког Културног центра, испод скинутог малтера се појавила камена громада са натписом, део некадашње ужичке чесме. На камену пешчару, тешком 400 кила, који је као значајан део чинио нову Општинску чесму у Сланушком сокаку, између дворишта апсане и Јокановића куће, пише:
“Општина ужичка доведе и подиже ову чесму о свом трошку јуна 1880. год. Руководио кмет Владимир Лековић, а радио Павле Спиридоновић. Писа Петар Косић”.
Арехеолог Милоје са директором Милошем Милојевићем – Шомибојем, када су обаветили праунуку највештијег ужичког каменоресца, Павла Спиридоновића, о овом открићу, одлучише да се натпис не прекрива, да може да га виде заинтересовани Ужичани. Сви су били задовољни, нарочито Павлова праунука.
