Јазови су два ужичка, помало мистична водена канала, који су доводили воду од средине плаже, преко Лугова, до Зрнове и Драгове воденице. Вода оба јаза раздвајала се на крају Лугова. Десни јаз, који доводи воду у Зрњову воденицу, изграђен је 1863. године. До Драгове воденице води леви јаз, изграђен 1823. године, од Међаја према плажи. Између јазова води пут, којима могу проћи кола. Вода у јазу Драгове воденице је била чиста, па је на крају јаза између два светска рата направљено купалиште. На јазу Зрњове воденице биле су табачке радионице.
Зрњо и Драго, власници воденица, обезбеђивали су потребну количину воде за јазове, тако што су у кориту реке подигли позиду до 60 центиметара, дужине 150 метара. Пружала се коритом реке уз десну обалу, од Фениксове чесме до места званог Код дебеле врбе, које је било изнад ресторана “Плажа”, одакле је ишла вода за јазове. Кад је 1960. године Ђетиња преграђена бетонском браном и изграђена данашња Плажа, вода са јазова спроведена је преко уставе поред ресторана “Плажа”. Кроз Јазове 1974. пролази траса пруге Београд –Бар. На крају 20. века, овај део Ужица мења намену и свој изглед. Данас су Јазови део месне заједнице Центар, пословно стамбена четврт са занаским радњама, ресторанима са лепим баштама.
За време Турака, по запису путописца Челебије, на овом простору је била Мусала, парк за шетњу. После српских устанака и исељавања Турака 1862, овај део Ужица је запуштен. Међу првима на Јазовима је адаприрала стари турски хан породица Зотовић, а затим су ту изградиле куће друге старе ужичке породице. Тако је настало насеље изнад некадашњих јазова. На месту Зотовића куће изграђена је пошта, а на једином преосталом јазу пар ауто перионица, ауто механичарске радионице, угоститељски објекти, рибњак и рекреативни терен за мале спортове. У близини пруге је Робна пијаца “Међај”, коју Ужичани зову “Бувљак”. Уместо дрвеним мостом, у Јазове се од 2009. стиже бетонским, типским “Ракића мостом”.
