Да се подсетимо. Те давне 1931. године укровљена за то време у Србији једна од најлепших фискултурних дворана са пратећим садржајима. У Ужицу се генерацијама причало да је за изградњу Соколане био најзаслужнији чех Јоже Јехличка. Његови савременици су ми приповедали да је заједно са мајсторима зидарима носио малтер и циглу, како би ужички храм спорта и културе био завршен на време. Под његовим надзором стварана је и генерација предратних и послератних „сокола“. У унутрашњости зграде доминирала је велика сала са бином, а изнад сале са три стране издвајала се галерија која је могла да прими више од 300 гледалаца. Ту су се одигравале утакмице у кошарци, одбојци, малом фудбалу и вежбе у партеру и на справама, које су се по потреби монтирале. Бина је била уздигнутија и на њој су се одигравале позоришне преставе, боксерске ревије и разне друге приредбе које је публика пратила из сале, седећи на дрвеним клупама постављеним за те прилике. Гостовали су ту и разни мађионичари, хипнотизери и многи циркуски артисти.
Ту се Ужичанима преставио и у то време чувени Марјан Матијевић „Јунак из Лике“. Почео од копања у рудницима и цели је живот провео путујући светом, демонстрирајући своју невероватну снагу која је била далеко, далеко изнад просечних људских могућности, због чега је постао светским чудом физичке снаге. Проглашен је најјачим човеком на свету свог времена, а многи су се питали одакле му толика снага. Године 1912, након наступа у Чикагу, лекари су уз помоћ рендгена открили узрок његове надљудске снаге – на рукама, грудном кошу и врату имао је двоструко коштано ткиво. Осим на приредбама на којима је показивао своју снагу, Матијевић је суделовао и у преко 2000 борби. Поразио је најпознатије рваче свога времена и никада није изгубио борбу. Маријана за живота нико није успио да савада, чак ни када је напунио 70 година. Да је данас жив, борилачки би спортови били би монотони, јер не би имао достојног противника. Новац који је Матијевић зарађивао углавном је поклањао људима широм Југославије. За заслуге за народ, Тито је Маријану крајем четрдесетих поклонио аутобус. Када је гостовао у Соколани, имао је већ близу седамдесет година. Кидао је ланце као од шале, надвлачио конопац који је држало на супротном крају и до 20 људи, на себи носио десетак буради од 50 кг. Ужичани нису веровали својим очима. Дуго се у Ужицу причало о Марјановој престави и говорило „јак као Марјан из Лике“…
У Соколани су одржавана дневна матинеа и поподневне игранке, посебно посећене и студенских ферија. Поред велике сале биле су и две мање које су служиле за тренинге борилачких спортова, стоног тениса, пробе балетске секције и културно уметничких друштава. Терени око саме зграде изграђени су нешто касније, на насипу који је настао од земље изнете када су копани трезори банке, данашњег Музеја. Од Трезора, па до зграде Соколане, постављен је колосек и земља се вагонетима пребацивала, лагеровала и равнала, тако да су створене површине на којима се играо фудбал, а убрзо затим асфалтирани су терени за кошарку, одбојку, рукомет. Одржавани су фискултурни слетови, па чак и атлетска такмичење. Њена намена се прилагођавала временима. Под своје сводове примала је војске које су кроз Ужице пролазиле, а ту се обично заустављале да се окрепе, одморе, консолидују и крену даље. Примала је регруте из оближњих села који су са својим дрвеним сандуцима организовано возовима упућивани у своје јединице, бригадири који су се ту обично „облачили и обували“, а потом упућивали на радне акције. За време Ужичке републике биле су ту партизанске радионице за поправку ципела, шивење и крпљење одела за борце на фронту, а много пута и сабирни центри за прикуљање помоћи и разне хуманитарне акције.
После рата у Соколани одвијао се сав културни и спортски живот Ужица. Радиле су све спорске секције, а успешно се, у пригодним приликама, Ужичанима престављао КУД „Абрашевић“, чијим је хором дириговао познати музички педагог Драгољуб Јовашевић, који је међу талентованим певачима открио, и даље усмерио, оперску диву Радмилу Бакочевић. Певао је у хору и ужички боем Лазо Шнајдер, који је ван сцене, па и у кафанском друштву, радо изводио арије из „Севиљског берберина“, „Трубадура“, „Аиде“ или „Набука“.
Од спорских секција и друштва највише се истицаала гимнастичарска, предвођена легендарним Јехличком, тако да су се 1948 године ужички гимнастичари нашли у Прагу на Свесловенском соколском слету где су били запажени. Како су ми приповедали савременици, ту их је затекла резолуција Инфорбироа, али су имали среће, па су се сви вратили у Ужице. Савременици помињу само неке од те сјајне генерације: др Борко Поповић, инжињер шумарства Драган Герзић, стоматолог Циго Ђенић, Ружица Ђуричић, проф. Свеле Остојић, Илија Селаковић, Влајко Ковачевић и други. Ову генерацију наследили су касније професори фискултуре Никола Елез, Милан Зец, Милан Цвијо, Рога, Момо Остојић, Гланчо, а остаће запамћени као најбољи вежбачи Сретен Димитријевић, Марко Божић, Раде Верговић, Мирко Пуфта, Раде Пуфта, Чола и други.
Поред гимнастике били су заступљени и други спортови, а терени поред Соколане били су заузети цео дан. Ђаци су са својим учитељима и наставницима фискултуре ту одржавали часове, како би понешто научили од професора Јехличке. Није било „боди гард“ мајица, а ипак се постизао правилан развој деце и развијала љубав према спорту и физичкој култури. Ти терени су често били поприште жестоких фудбалских двобоја појединих улица или делова града. Посебно су биле посећене утакмице између Доварја и Царине, које су се често претварале и у боксерске мечеве, али фер и без освете. И даље су остајали пријатељи и другари у животу, а љути противници на терену. Ту су се рађале многе спорске величине, чија је слава обишла и континенте, а било је и оних који су били прави мађионичари, а остајали познати и признати само у Ужицу. Један од задатака Ужичанственог портала је да се бори са заборавом чланцима са фотографијама, зато их набрајам баш онако како их је знало сво Ужице.
„Нико није могао са фудбалском лоптом урадити оно што је могао“: Рајко Грбо, Мејо, Ацо Луковић, Вела, Пићула или Але Шарац, а нису доживели фудбалску славу. Исто би се могло рећи за кошаркашке заљубљенике Мишка Тодоровића, Шокета, Чарија, Пркета, Зарета, Бола Тошића, Пера Васа и других, чија је спорска звезда сијала само над Ужицем.
И данас старији Ужичани, пролазећи пероном аутобуске станице, сете се времена када се ту уздизала Соколана, ужички храм спорта и културе, од њене изградње 1931. године па до њеног уништења 7. априла 1974, када су је минери ГП „Ратко Митровић“ тако стручно срушили да је после облака прашине остала само гомила цигала и греда. Пуно Ужичана, као на погребу, скупило се на брду изнад и гледало како се као кула од карата у једном трену срушила та лепотица, која је била чаробни замак из најлепше ужичке бајке.
Нема Соколане и терена поред ње, остају само чланци о њој и биране фотографије на порталу Ужичанственом. Доле у ошишаном некадашњем Великом парку, поред узидане Ђетиње, стоји Хала спортова и други спорски терени, који Ужицу пружају много више услова за бављење спортом, али изгледа да су данашњи „клинци“ више заинтересовани за кафиће, дискотеке, интернет или да глуваре без неког циља до раних јутарњих часова. Као да је са Соколаном нестао онај ужички такмичарски дух – ко ће боље, брже, више, даље, јаче…