Љубомир Суботић, кога су Ужичани од миља звали Љуба, 1893. године, у својој кући на Житном пијацу, отворио је другу ужичку апотеку. У ужичком Историјском архиву се може наћи податак, да се на конкурс за отварање друге апотеке пријавио војни апотекарски помоћник 1. класе мр Љубомир Суботић. У извештају комисије која је прегледала локал, наводи се да локал има напис, звонце и фењер. Из архивских докумената види се да се окружна болница од 1994. снадбевала лековима из Суботићеве апотеке.
Суботић је од краља Александра Обреновића примио високо одликовање “Таковски крст”, за успешан рад у Колу јахача Кнез Михаило. Након Суботићеве смрти, 1923. године, апотеку је преузео Никола Стефановић. Године 1949. апотека је национализована. Љубин син Ђуро Суботић подигао је на Пори чесму у спомен свога оца “Првог ужичког апотекара”, “Чесма апотекара Суботића”.
Како је настао Камерни оркестар Љубе Суботића? Љубина жена Јелена – Ленка донела је Ужице многе новитете, бидермајер намештај, златни есцајг, порцуланске гарнитуре и први ужички концертни клавир марке “Браунхајт”. Тај клавир је постао окосница камерног оркестра. Ленка је свирала клавир, Љуба је свирао виолину, али када су поодрасле две старије ћерке, Анђа и Даница, оне су преузеле виолину и виолу. Љубо је набавио виолончело и тако је настао први камерни квартет у старом Ужицу. У породичном оркестру Суботића често су наступали даровити професори и ђаци Ужичке гимназије.
О породици Суботић детаљније податке дао је ужички колекционар Милош Познановић:
– Апотекар Љубомир Љуба Суботић рођен је у селу Радоња, Кокин Брод, 1853. године. Имућни родитељи, Вукоман и Томанија, школовали су га у Ужицу и Београду.У Бечу је стекао звање магистра фармације осамдесетих година 19. века. Тамо је упознао лепу пречанку Јелену (Ленку) Видицки из Чоке (Бачка). Оженио се и, на Житној пијаци у Ужицу, изградио лепу кућу на бој (спрат) и отворио приватну апотеку.
Најстрија кћи Анђелија (1898) се удала за познатог ужичког адвоката Ђока Драшкића, који је био левичар, заступник коминиста. Имао је доста посла, али финансијски није богзна профитирао, јер је увек бесплатно заступао сиротињу. И Ђоко и Анђелија су сјајно певали у хору “Златиборска вила”. Њихово двоје старије деце Зоран (1923) и Зоранка (1924) нису дочекали ни прве рођендане. Трећи син Драгиша Драшкић(1925) био је доктор природних наука, професор и декан на Рударском факултету у Београду. По савету једне врачаре-циганке дали су му и име Продан (због преране смрти брата и сестре, ако би смрт дошла по њега нека се зна да је продан).
Друга кћи Даница (1900) удала се за Николу Стефановића и са њим је имала кћер Веру. Даница је умрла веома млада 1930. године.
Треће дете Љуба и Ленке био је син Ђуро (1902), који је био официр Југословенске војске. Пао је у заробљеништво и у немачком граду Оснабруку умро 1943. године. Са супругом Милицом имао је кћерку Јелену, која живи у Америци и сина Мила, који је у Новом Саду. Ђуро је на Пори, где су Суботићи имали 7.5 хектара земље, подигао свом оцу Љубу спомен чесму, која и данас постоји.
Четврто дете Љуба и Ленке била је кћи Десанка (1904). Она се удала за официра аустроугарске војске, Милутина Стипетића из Загреба. Он је после 1918. године наставио са службом у војсци Државе СХС , касније Југословенској војсци. Службовао је у Ужицу. Венчали су се 1926. године. Њихова деца Александар(1926) и Владимир(1928) рођени су у Ужицу, а син Бранко (1929) и кћи Љерка (1934) рођени су у Загребу .
Јелена (Ленка) Суботић, Љубова супруга, одлично је говорила немачки и мађарски језик. Читајући туђу штампу наслутила је и Балканске и Велики рат. Иако је била поштована од угледних Ужичана, подозриви суседи су је назвали “Ленка Швабица”. За време рата се разболела и умрла у Београду 1918. године.
