Čitanje i pisanje nas približavaju sreći

497
dr Vidoje Milovanović
dr Vidoje Milovanović

Nedavno nas je napustio prof. dr Vidoje Milovanović (1959–2018), profesor u užičkoj Srednjoj tehničkoj školi, a potom i na Visokoj poslovno-tehničkoj školi. Za života je, iz ljubavi prema knjigama, uspeo da stvori verovatno jednu od najvećih privatnih biblioteka u Srbiji, koju čini preko četrdeset hiljada knjiga. To je još jedan sugrađanin koji je poboljšavao kvalitet života u našem gradu, i najmanje što možemo da uradimo je da ga ne zaboravimo.

No, najbolje da život uvaženog profesora opiše tekst govora njegovih ćerki, Irine Gudurić i Ksenije Milovanović, održanog na komemorativnoj sednici u Visokoj poslovno-tehničkoj školi, od 25. septembra 2018, kao i reči samog dr Milovanovića, iz intervjua koji je sa njim uradila novinar Milka Hobetko, pre nekoliko godina.

„Iako svi znamo kojim povodom smo se ovde okupili, i da su tuga i bol zbog odlaska drage osobe neprolazni, ja ću se potruditi da moj govor ne bude tužan, već svečan i dostojanstven. Svoje pričanje ću protkati i humorom, koji je tata toliko voleo, kako bih što vernije dočarala njegov život.

Vidoje u ranom detinjstvu
Vidoje u ranom detinjstvu

Počnimo od rođenja i detinjstva. Rođen je na Vidovdan 1959. godine, od oca Nedeljka i majke Stojke. Najranije detinjstvo proveo je sa roditeljima i starijim bratom Petrom u Staparima, gde je i završio prva dva razreda osnovne škole. Krenuo je u školu godinu dana ranije, bio je još uvek mali, pa ga je, kada sneg zaveje selo, do škole nosio stric Mićo, koji je danas ovde prisutan. Kasnije se porodica Milovanović seli u Užice, gde tata nastavlja školovanje, prvo u Četvrtoj osnovnoj školi, a zatim u srednjoj tehničkoj. Nakon toga, upisuje i završava Elektrotehnički fakultet u Čačku, na kome će kasnije magistrirati i doktorirati.

Još od detinjstva imao je razne hobije, svestrana interesovanja i sklonost ka šalama. Ovo poslednje najvernije ću dočarati jednom pričom. Naime, jednom prilikom, kada su u porodičnoj kući ofarbali vrata u belo, tata je, na još svežoj farbi, ispisao ime svog brata. Vrativši se sa posla, deda je video da na vratima piše Petar i, naravno, počastio Petra batinama, ni krivog ni dužnog.

Rodna kuća u Staparima
Rodna kuća u Staparima

Međutim, nije ga zanimalo samo da zbija šale, već i da napreduje, da se razvija, da uči nešto novo. Paralelno sa srednjom školom izučio je časovničarski zanat, a kod oca krojača izučio je krojački zanat. Bavio se i obradom drveta na sopstvenim mašinama, na kojim je napravio mnoge komade nameštaja za kuću, police za biblioteku itd. Bavio se i izradom fotografija u mladosti, na taj način zarađivao za džeparac i od tog novca počeo da formira biblioteku. Ta strast za kupovinom knjiga nastavila se sve do kraja života. Iza sebe je ostavio porodičnu biblioteku od preko 40.000 knjiga. Svaki deo porodičnog doma diše sopstveni život koji je on začeo, a nadam se da će generacije koje nasleđuju to duhovno bogatstvo nastaviti njegovu tradiciju.

Mladost u Staparima
Mladost u Staparima

Svoj radni vek proveo je kao profesor elektrotehničke grupe predmeta, prvo u Srednjoj tehničkoj školi Radoje Marić, a zatim na Visokoj poslovno-tehničkoj školi, gde je radio sve do smrti. Voleo je prosvetni poziv i kako je stalno govorio – uživao je radeći sa mladim ljudima. Napisao je i objavio preko deset knjiga, među kojima je stručna literatura za studente, ali i knjige o zračenjima mobilnih telefona i kućnih uređaja, o opasnostima i zaštiti od električne energije, kao i biografije znamenitih srpskih naučnika i na popularan način ih predstavio čitaocima. Pisao je o Nikoli Tesli, Mihailu Pupinu, Milutinu Milankoviću, Ruđeru Boškoviću, Mihailu Petroviću Alasu. Knjige o Milevi Marić i Pavlu Saviću su napisane, ali još uvek neobjavljene. Pored toga, napisao je i veliki broj naučno-istraživačkih radova i učestvovao na mnogim međunarodnim naučnim konferencijama.

Bio je posvećen radu, nauci, pisanoj reči, ali ipak, najviše se posvetio ljubavi prema porodici. Oženio se 1987. godine Borkom Cvijović, i dobio dve ćerke, Kseniju i Irinu (mene). Često je u šali govorio: Ja svoju decu vaspitavam primerom… Kažem im da gledaju šta ja radim i da rade suprotno. Naš porodični život bio je protkan toplinom, ljubavlju, razumevanjem i međusobnom podrškom.

Studentski dani
Studentski dani

Još dok smo bile male, tata nam je često čitao, ali i smišljao razne priče, a kasnije nas je učio kako su knjige isključivo duhovno bogatstvo. Odrastajući u takvoj atmosferi, okružene knjigama i roditeljima koji vole pisanu reč, ne čudi činjenica da smo i sestra i ja završile književnost, a da smo trenutno na doktorskim studijama, na šta je tata posebno bio ponosan.

Treba istaći i da je tata voleo prirodu i sport. Svoje slobodno vreme provodio je sa porodicom, na putovanjima, u šetnji prirodom, čitanju, vožnji bicikla, plivanju, skijanju, igri stonog tenisa, gledanju filmova… Posebno je voleo Zlatibor, Jelovu Goru, Stapare i mamino rodno selo Drežnik. Voleo je i da vozi bicikl uz Đetinju, sve do Staparske banje, da se osami i da čita. Govorio je da je kvalitet života u slobodnom vremenu, koje treba dobro osmisliti. A on je to umeo.

Sada bih se prisetila nekoliko anegdota. Za početak, dok je još bio profesor u Srednjoj tehničkoj školi Radoje Marić, jedan učenik je nacrtao šemu za alarm. Tata je pogledao nacrt i prokomentarisao: Ja ovakav alarm ne bih smeo da stavim ni na bicikl. Petnaest godina kasnije, tom istom učeniku, ne da je poverio bicikl na čuvanje, već i svoju ćerku. Postao mu je zet.

Studentski dani
Studentski dani

A druga anegdota vezana je za njegovo školovanje. Iako iz ove perspektive to deluje neverovatno, u osnovnoj školi tata nije voleo učenje. Jednom prilikom nastavnik im je zadao domaći zadatak da napišu šta bi želeli da postanu kad porastu. Tata je pisao kako bi želeo da postane nastavnik. Rad je ocenjen nedovoljnom ocenom, uz obrazloženje kako treba da bude realan i kako bi bilo bolje da se ugleda na oca krojača i nasledi njegov poziv. Međutim, vredno radeći, čitajući i učeći, ne samo da je ostvario svoju želju, već ju je i nadmašio, postao je doktor nauka i profesor Visoke škole i tako dokazao da čovek nikad ne treba da odustaje od svojih snova.

Iako nisam želela da pričam o bolesti i smrti, na kratko bih se dotakla njegovih poslednjih dana. 15. juna bila je godišnjica braka mami i tati. On je tada bio na VMA, nije se osećao dobro i već je slutio ka čemu sve vodi. Prvi put posle toliko godina nisu zajedno slavili. Međutim, već u 6 ujutru poslao je mami poruku: Srećan ti 31. rođendan!

Bio je svesniji nego mi da odlazi. Želeo je da nam ublaži bol i govorio kako ne treba da tugujemo previše, kako on nastavlja da živi kroz nas. Takođe, govorio je kako smatra da nije bitan kvantitet života, već kvalitet, a što se njega tiče, da je sve do sada bilo izuzetno dobro. I da ne bi voleo da se nastavi život ako nije u mogućnosti da mu se maksimalno posveti i živi onako kako je do tada živeo.

Vidoje sa porodicom
Vidoje sa porodicom

Razmišljajući o tome, sada posle njegove smrti, pronašla sam citat Leonarda da Vinčija na tu temu, koji je nekoliko godina ranije označio sa tri zvezdice:
‘Kao što dan, ako je dobro iskorišćen, pruža prijatno spavanje, tako i život, ako je dobro proživljen, pruža prijatnu smrt. Jer život je dug ako se dobro proživi.’
Nama je njegov odlazak svakako preran i bolan, ali to nam ostaje kao uteha.

I za kraj, završila bih stihovima ruskog pesnika Sergeja Jesenjina, koga je tata posebno voleo i o čijim pesmama smo često razgovarali. U prethodnih mesec dana, kada su tuga i bol pretili da nadjačaju i da me slome, a imajući u vidu da bi tata voleo da ostanem jaka, stalno su mi u glavi bili sledeći stihovi:

U oluji, u buri
Kraj nedaća svih
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan,
Prirodan, tih
Najveća je umetnost na svetu.

I upravo tako je i tata pristupao svim teških trenucima u životu – dostojanstveno, tiho i smireno. A sada, mi imamo zadatak da bude ponosan na nas.”

Vidoje Milovanović, profesor Visoko poslovno tehičke škole, poseduje jednu od najvećih kućnih biblioteka sa više od 35.000 knjiga različitih žanrova. Biblioteka je stvarana zahvaljujući ogromnoj ljubavi prema knjizi i pisanoj reči, koju je profesor Vidoje razvijao i negovao još od osnovne škole. Jedna od prvih knjiga, koju je kupio u užičkoj Nolitovoj knjižari, bila je Dnevnik istraživanja od Nikole Tesle 1976. godine i to od svog džeparca koji je dugo prikupljao. Omiljene knjige su mu Braća Karamazovi, Derviš i smrt, Junak našeg doba, Trgovci dušama, Samarkand, Moć podsvesti, Mape uma i mnoge druge.

– Posedujete veoma bogatu privatnu biblioteku. Vodite li evidenciju, koliko je knjiga u vašoj biblioteci sada?

U biblioteci ima oko 35000 knjiga, ali ne znam tačan broj, jer kada god počnem da brojim knjige, zaspim.

– Kada je i kako počelo da se stvara to malo, ali nadasve veliko bogatstvo knjiga u vašem domu? Znate li koje su prve knjige koje su našle mesto u njoj? Koja je poslednja pristigla u biblioteku?

Čuvena biblioteka
Čuvena biblioteka

Sve je to počelo nekako neprimetno, sakupljale su se knjige dobijene na poklon, najčešće za rođendane. Povremeno bih, još u osnovnoj školi, kupio poneku knjigu, onda se kasnije stvorila velika ljubav prema knjigama, koja je polako prelazila u strast, u strast čitanja. Sećam se tih prvih knjiga, a izdvojiću samo neke do kojih sam prilično teško dolazio. Beogradski Nolit je 1976. godine izdao Dnevnik istraživanja od Nikole Tesle, i iste godine, 27. decembra, kupio sam tu knjigu u užičkoj Nolitovoj knjižari, a za to je trebalo štedeti novac od džeparca prilično dugo. Ta Nolitova knjižara mi je puno značila, uvek je bila bogato snabdevena. Tu sam svraćao kada god sam imao novca, ponešto kupovao, a i samo prelistavanje knjiga imalo je svojih čari. Kada sam primio prvu platu, prvo sam svratio u tu knjižaru i kupio više knjiga, neke za poklon, a neke za sebe. Više od dvadeset godina tu knjižaru je veoma uspešno vodio gospodin Joković, veliki knjižar i ljubitelj knjige. Ta knjižara mi i sada nedostaje i nikada nigde, u drugim knjižarama, nisam osetio to duhovno bogatstvo, tu čar kupovanja i prelistavanja knjiga.

– Kada ste se Vi zainteresovali za knjige i šta ste Vi otkrili u njima?

Neko veće interesovanje za čitanje javilo se u srednjoj školi, i do tada sam čitao, ali znatno manje. U knjigama sam otkrio jedan novi svet znanja, lepote, mašte…

– Sećate li se koja je bila prva knjiga koju ste dobili (kupili) i kako je izgledao vaš prvi susret sa knjigom?

Prvu knjigu, koje se sećam, dobio sam na poklon od učiteljice Lole, na kraju završenog prvog razreda osnovne škole. Više se ne sećam da li je to bilo za odličan uspeh i da li sam uopšte bio odličan, ili je učiteljica poklonila knjigu svom najmlađem učeniku, jer sam pošao u školu sa 6 godina. Ta knjiga i ta izuzetna učiteljica puno je uticala na mene i na stvaranje ove biblioteke.

– Koje vrste knjiga se nalaze u vašoj kolekciji? Da li ste uspeli da pročitate sve knjige koje se nalaze u vašoj biblioteci?

U biblioteci su zastupljene skoro sve oblasti. Iz svetske i domaće književnosti ima najveći broj naslova, ali i knjiga iz psihologije, filozofije, elektrotehnike, matematike, slikarstva, muzike…
Veliki broj knjiga iz ove kolekcije sam pročitao, ali, naravno, ne sve.

– Na koji način se bogatila vaša biblioteka? Koliko su članovi vaše porodice uticali na njeno povećanje?

Čuvena biblioteka
Čuvena biblioteka

Veoma postupno, knjiga po knjiga – biblioteka. Uvek sam koristio pogodnosti članstva u više desetina klubova čitalaca i na taj način sam na puno povoljniji način dolazio do knjiga.
Moje ćerke i supruga takođe vole, čitaju i povremeno kupuju knjige, i najčešće sam od njih imao podršku. Povremeno se supruga ljutila ako se potroši više novca za knjige, a onda sam se dosetio da knjige koje se meni svide jednostavno kupim i njoj poklonim. Verovatno su ove knjige puno uticale da moje ćerke studiraju književnost. Ksenija je profesor književnosti, a Irina ima još jedan ispit do završetka fakulteta.

– Kako i gde ste rasporedili sve knjige? Knjiga ima čak i na plafonu? Hoćete li morati da proširujete prostor za biblioteku?

Sve knjige su složene na policama prema oblastima i prema veličini knjige. Na plafonu se nalazi nekoliko hiljada knjiga, jer sam čuo da je najlakši način da se neko opismeni da mu knjiga padne na glavu. Tek ako se knjige nalaze na plafonu, ima smisla govoriti o knjizi po glavi stanovnika…

– Saznala sam da ste redovan posetilac Sajma knjiga u Beogradu. Da ste se neretko sa sajma, pa čak i za vreme velikih kriza, vraćali sa puno knjiga. Da li je to tačno i da li je to odraz vaše velike ljubavi prema knjizi ili ste naprosto pronalazili toliko dobrih knjiga na sajmu kojima niste mogli da odolite, a da ne kupite?

Od srednje škole redovno svake godine posećujem Sajam knjiga u Beogradu. Sajam knjiga nisam propustio ni kada sam bio u armiji, uzeo sam odsustvo i iz Sarajeva otišao na Sajam knjiga u Beograd. Sajam knjiga je za mene praznik, uvek se nađe vrednih knjiga, ponuda je velika, a cene su znatno niže nego u knjižarama. Sarađujem sa više izdavača i knjižara, i najčešće ne uzimam novac za moje knjige koje oni prodaju, već razmenjujem za njihova izdanja.

– Koja knjiga u Vašoj biblioteci za Vas ima najveću vrednost i zašto? A koja je materijalno najvrednija?

Teško je izdvojiti, veliki broj knjiga za mene ima posebnu vrednost, na primer preko sto knjiga od i o Nikoli Tesli, Teorija prirodne filozofije od Ruđera Boškovića, dela Dostojevskog, Tolstoja, Benedikta, Meše Selimovića, Andrića… Materijalno najvredniju knjigu ne bih izdvojio, jer knjige za mene imaju samo duhovnu vrednost.

– Postoji li neka knjiga koju niste uspeli da nabavite, a da želite da je imate u svojoj kolekciji? Koju knjigu ste najteže nabavili i kako ste došli do nje?

Knjige i na plafonu
Knjige i na plafonu

Većinu knjiga koje sam želeo da pročitam sam uspeo i da nabavim. Naravno postoje izuzeci. Svetolik Ranković je živeo u drugoj polovini devetnaestog veka, napisao je tri romana i nekoliko pripovedaka. Roman Gorski car objavljivan je u više izdanja, dok romane Porušeni ideali i Seoska učiteljica nisam uspeo da nađem u knjižarama već više od 30 godina. Pročitao sam ih, jer užička biblioteka ih poseduje.

Na neobičan način sam došao do sabranih Šekspirovih dela, koja su izdata 1978. godine. Iste godine mi je akviziter knjiga, koji je poznavao moje roditelje, ponudio taj prilično skup komplet knjiga na kredit na 12 mesečnih rata. U otpremnici je napisao, umesto student, oficir JNA, jer tako nije morao overavati otpremnicu. Uredno sam isplatio ove knjige i to su jedine knjige koje sam uzeo na kredit.
Veliku pomoć u pronalaženju retkih knjiga sam imao od užičkog prodavca knjiga, gospodina Mića Miloševića. Skoro da ne postoji knjiga koju on ne može pronaći.

– Koliko je vaša ljubav prema knjigama uticala na to da za vaše zanimanje odaberete zanimanje profesora?

Verovatno puno, važno je u životu odabrati šta volite da radite, a onda pronaći nekoga da vas plaća za to. Još kao učenik maštao sam o tome da postanem prosvetni radnik i na jednom pismenom zadatku na temu šta bi voleli u životu raditi, pisao sam da bih želeo biti učitelj, a uz puno sreće i nastavnik. Dobio sam nedovoljnu ocenu uz obrazloženje da rad i nije tako loše napisan, ali da je tema potpuno promašena, da to jednostavno nije realno. Opet sam dobro prošao – da sam napisao da želim postati profesor, isterali bi me iz škole.

– Kako biste ocenili status knjige u Srbiji?

Najlakše bi bilo reći da se knjizi kod nas ne posvećuje dovoljna pažnja, ali ipak nije to baš tako. Svake godine se kod nas izdaje sve više knjiga, među njima ima i puno vrednih izdanja i te knjige pronalaze svoje čitaoce. Ponuda je bogata i raznovrsna, pa svako može pronaći knjige prema svojim interesovanjima. Za one koji žele da čitaju knjige su dostupne. Narodna biblioteka u Užicu ima bogat fond knjiga, a blagovremeno se nabavljaju i najnovija izdanja. Za mene je užička biblioteka najvažnija ustanova kulture u našem gradu i tu sam se uvek lepo osećao, u tom velikom duhovnom bogatstvu, koje pored knjiga čine i svi zaposleni u biblioteci.

– Koliko vaši studenti čitaju?

Retki su trenuci kada sa studentima mogu pričati o knjigama, jer je puno nastavnih obaveza u toku predavanja i vežbi, ali ono što povremeno čujem veoma je ohrabrujuće. Mislim da većina studenata pored učenja pročita nešto i za svoju dušu i to su najčešće veoma vredna dela. Često ih viđam i na književnim večerima, izložbama, popularnim predavanjima.

– Kako bi se deca mogla zaintersovati za knjigu? Da li mislite da je tačno da u knjizi svako može naći nešto zanimljivo, korisno i vredno?

Veoma jednostavno, kada pođemo u goste, umesto čokolade poklonimo deci knjigu. Veliki uticaj da deca zavole knjigu može imati porodica. Ipak, najveći uticaj u tome ima škola, pre svega profesori književnosti, ali i svih drugih predmeta. U većini knjiga možemo pronaći puno znanja, lepote, zanimljivosti. Zamislite taj osećaj, pa i ja sam ovo mogao napisati da sam se setio, ali u svakom slučaju to bih potpisao.

dr Vidoje Milovanović
dr Vidoje Milovanović

– Nepismenost buja, mladi sve manje čitaju. Hoće li doći vreme kada će knjige skupljati prašinu u bibliotekama i knjižarama, čekajući da ih neko otvori i pročita?

Ovde se ne bih složio sa Vama, ja veoma verujem u mlade i mislim da je svaka naredna generacija bolja od predhodne. Mladi možda i nešto manje čitaju no pre, ali sigurno više znaju. Veliki deo informacija je veoma lako dostupan na internetu i tu se mladi izuzetno dobro snalaze. Jedino što bih im mogao zameriti što previše vremena provode u virtuelnom svetu, preko raznih društvenih mreža i slanja SMS poruka, a premalo se druže. Mislim da će se knjige uvek čitati i da ih ništa ne može zameniti.

– Koja je vaša omiljena knjiga, uz šta Vi volite da se odmarate?

Moju najomiljeniju knjigu neko je uzeo i još mi je nije vratio, a nisam uspeo celu da je obojim. Lakše bih izdvojio sto omiljenih knjiga nego jednu. Ali, ipak da pokušam da navedem nekoliko naslova: Braća Karamazovi, Derviš i smrt, Junak našeg doba, Trgovci dušama, Samarkand, Moć podsvesti, Mape uma i mnoge druge. Uvaženi kolega profesor dr Dragoslav Jokić uvek mi je govorio da je pored čitanja i, naravno, razmišljanja o pročitanom, potrebno i pisati. Savet sam poslušao, tako da svakodnevno, pored čitanja, ponešto i pišem i to je moje najlepše vreme odmaranja. Ovde bih naveo jednu Borhesovu misao: „Čitanje i pisanje nas približavaju sreći“.