Када се крене од центра Ужица, од Малога парка североисточно, у уској долини од Царинског моста до падина Татинца, стиже се у део Ужица који се зове Глуваћи. Деле га месне заједнице Центар и Царина. Ово насеље је формирано у другој половини 19. века, када су се међу породицама из Црне Горе у Ужице доселиле породице из Глуваћа код Пљеваља. Кроз насеље протиче Глуваћки поток, који одводи воду са висова Јелове Горе у долину где су формирана насеља Царина, Глуваћа и виса Татинац. Горњим током тече упоредо са Уремовачким потоком од којих је одвојен Пашином равни и Белим гробљем. На уласку у Ужичку котлину у њега се уливају Царински и Сарића поток. Од Царинског моста тече кроз Царину, поред цркве Светог Марка, кроз Липу, где се назива Липски поток, па поред школских зграда, Зелене пијаце, пролази испод Омладинске улице и код Ватрогасног дома се улива у Ђетињу. До шездесетих година је овај поток коришћен за заливање околних башти и вртова.
У Турском катастарском попису из 1476. Глуваћи се помињу као село “Глуфча поток”. Пред Први светски рат Глуваћи су били засеок чији је мањи део до Царине припадао градској зони. На падинама Татинца извиру источници Грозничавац, за чију се воду веровало да је лековита, Цокадина чесма на десној обали Глуваћког потока и Вода Св. Илије, због свог специфичног укуса и црвенкасте воде од Ужичана названа “Гвоздена вода”, сматрана је лековитом за очи. До крај Другог светског рата уз корито потока је била бетоном изливена чесма, изнад које је урађена икона Светог Илије. После рата бетонски део чесме је оборен и затрпан, у заносу борбе против религије, а вода је коришћена за пиће до увођења водовода током шедесетих година прошлог века. На самом крају 19. Века сајџија Риста Тешић је саградио у близини Гвоздене воде два јавна купатила, засадио орахе, урадио вењаке за одмор и воденицу. После Другог рата у Глуваћима је саграђена “Кисикана” за производњу гаса кисеоника, а касније је адаптирана у сушару коже предузећа “Партизанка“, гараже “Биоктоша” и радионице Водовода и много породичних кућа.
Србољуб Гавриловић: – Ја сам становао у Глуваћима (бар тако смо звали тај део Царине) у Ратарској улици бр. 11 (то је било око 1960 године), у стамбеној згради са три улаза са великом двориштем. Мост је био у близини и ми смо га звали Глуваћки мост… Преко пута зграде, на левој обали Глуваћког потока, био је скроман базен, где смо се лети купали-нико од деце није ишао на Ђетињу и “Плажу”. Изнад зграде у којој сам становао, узводно уз Глуваћки поток, била је нека државна установа у којој је било глувонемих особа, па смо ми мислили да се по њима све то зове Глуваћи. Узводно уз Глуваћки поток (500-1000 м) биле су гараже за парне машине које су ваљале путеве.
