Резервни пешадијски наредник Бранислав Раковић рођен је 14. октобра 1887. године у Чајетини, у породици имућних земљорадника Вука и Јерине. Младост је провео са родитељима, сестром и три брата, бавећи се земљорадљом.
Војни рок је служио само шест месеци, од 15. априла до 15. октобра 1909. године, у 3. чети, 2. батаљона IV пешадијског пука и са том јединицом прошао кроз све борбе Балканских и Првог светског рата. Кући се вратио 1919. године. окићен Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, Сребрном медаљом за храброст Милош Обилић и Албанском споменицом.
После рата живео је са братом Аћимом у задрузи на великим поседима у Оманици и на периферији варошице, које су чинили 1 хектар окућнице, 3 хектара шуме, 3 хектара зиратне земље. 15 хектара ливаде и пашњака и 5 хектара незиратне земље. Браћа су се добро слагала и имовину нису делила до краја живота, препустили су да то потомци сами учине.
Бране се оженио Винком Радмиловић и са њом добио синове Милована и Радисава и кћерке Миленку, Кату и Зору. Доживевши дубоку старост умро је 1973. године у Чајетини.
Познавао сам овог храброг ратника, тада већ остарелог човека, несигурног хода и успорених покрета. Често сам га посећивао док је чувао стоку на периферији варошице. Обично би извадио дуванкесу са “бајиновцем”, увио га у новине и запалио цигарету. У прво време нерадо је говорио о доживљајима из рата, да ли из скромности или није желео да се подсећа најтежих година живота. Временом је постајао речитији.
„Бугари ме 1915. године ранише у ногу код Књажевца, ево и сад метак могу напипати, са њим ћу и у гроб отићи. На Груништу ме ранише у раме, али после неколико дана поново се прихватих пушке. Ма колико је у том паклу изгинуло људи, ја сам ипак добро прошао”.
“Нисам ја добио одликовања само зато што сам учествовао у заробљавању бугарских војника. Нико није могао добити највише одликовање ако учини једно јуначко дело, а после оде да тимари мазге или љушти кромпир, морао је у свим борбама бити храбар, увек бити у првим борбеним редовима и давати пример другима. Карађорђеву звезду сам добио јер нисам изостао ни из једне борбе, нисам био на поштеди, одсуству и боловању, изузев неколико дана кад сам био рањен”.
Заиста је био у праву. У његовом ратном картону стоји записано: “У 3. чети, 2. батаљона, IV пешадијског пука првог позива одликован за храбро и пожртвовано држање у свим ратовима од 1912. до 1918. године”.
