Oslobođenje zarobljenog topa

375
Petrović Miloje
Petrović Miloje

Bilo je teško. Izgladnela i slaba stoka, ljudi umorni, a topovi teški. Zamalo ih nisu upustili neprijatelju. Popadali konji, pokidale se veze. Vojnici su proklinjali nebo, a niz obronke se rušile kare i čulo se kako se lomi gvožđe. Kolone su jedva odmicale, a kuršumi fijukali iznad glava. Austrijanci samo što nisu stigli, pa se moralo žuriti i bežati. Miloje se osvrtao i nije znao šta da radi. Dva topa su bila u opasnosti, a on ih nije smeo da ostavi, jer topovi su u ratu isto što i rođena braća. Sreo je neke seljake sa zapregom, prišao im, i glasom koji je u isto vreme bio i molećiv i zapovednički kazao:

– Hajde, ljudi, pomozite malo da izvučemo topove.

– Hoćemo, brate, kako ne bi… Naši su ko i tvoji.

I topovi su izvučeni i spaseni.

Ali, jedan top i jedna kara još su ostali. Teško se moglo misliti na spasavanje, jer neprijatelj se primicao sve brže i brže. Komandir je poslao jednog mladog akademca sa nekoliko vojnika. Kuršumi su svirali oko njihovih glava i oni su popadali po zemlji da sačuvaju živote.

Komandir je pitao dalje:

– Ko će da spase onaj top i karu?

Bez reči Miloje je izišao iz stroja. Uzeo je nekoliko vojnika i otišao na livadu gde je bio top. Vojnici su pucali, a Miloje se osvrtao i hrabrio ih. Nije se smelo čekati. Ako neprijatelj stigne, onda…

Sa one strane vojnici su pratili svaki pokret ovih pregalaca, koji nisu žalili živote da bi slasli jedan top. I komandiru bilo teško, jer se plašio da će ljudi izginuti. Zato je želeo da se ovo što pre svrši. Vreme je sporo odmicalo. Stari komandir hteo bi da pritrči Miloju, da mu pomogne, da mu se nađe pri ruci. Ali sve što je mogao da uradi za njega i njegove drugove, to je da otvori vatru ako neprijatelj stigne pre nego što oni izvuku top.

Počeo je da pada mrak. Nisu se više videle sure šajkače drugova koji su strepeli za njihove živote. Još samo koji časak. Miloje je mahao rukom, a drugovi pritrčali i zbili se u tesan krug oko njega. Sad su bili kraj topa. Brzo su stegli konope i povukli teško oruđe. Komandir nije verovao svojim očima kada je Miloja i njegove drugove ugledao kako vuku top. Prišao je da im čestita. Top je bio spasen.

U selo se vratio tek devetsto dvadesete. Pre toga bili su u Oseku, jer je pripravnost još uvek trajala. Uputio se kući na sam Božić. Ostavio je pustare oko Oseka i vraćao se domu koji je toliko želeo. Udario je peške preko Šapca i Valjeva na Bukove.
Zora je hvatala kad je prekoračio kućni prag. Našao pustoš. Prva ga srela snaha. Ćutala je i nije umela da se obraduje. Miloja nešto steglo u grudima, pa je namah otvorio vrata i jednim pogledom hteo sve da obuhvati i uveri se da li su svi živi.
Pre nedelju dana umrla su dva sinovca, a iz postelje bolesna majka pružila je mršave staračke ruke da zagrli sina:

– Slavo moja, samo kad si mi došao…

Suze su je zagušile. Koščate ruke starice željno su milovale vlažne pramenove kose zamorenoga ratnika…

Pred zaranke nekako Miloje se spustio niz padine mrkog Cera i uputio se svome domu. Koračao je onim istim razrivenim drumom, kuda je nekada vukao topove. Ruj se crveneo po proplancima. Primicao se svom selu, gde ga čekala žena i petoro dece.
U toru ima dva vola, dva hranitelja, pred kućom dva konja, četiri krave i dvadeset ovaca na livadi.

Ide Miloje raskaljanim drumom i misli:

– Teško se živi, treba zapeti…