Захваљујући Удружењу грађана Аманет и пројекту Краљевине Србија и Црна Гора у ратовима 1912-1918, као и господину Ђенићу, историчару из Чајетине, преносимо о ове приче нашим славним прецима.
“Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006:
ВИТЕЗ СА АВАЛЕ
Само поштеним и часним радом, искреним и хуманим односом према знаном и незнаном, човек је могао стећи углед и поштовање, уздићи се до звезданих висина, али само једним нечовечним делом, стрмоглаво се стизало од звезда до понора. У другој половини деветнаестог века углед старе свештеничке породице Спиридона Поповића био је доста уздрман одласком у хајдуке рођеног брата Тодора и двојице блиских рођака, Алексе и Сима. Требало је да прође педесет година да породица поврати некадашњи углед, захваљујући двојици протиних синова, Влајку и Драгомиру. Први је положио живот за отаџбину, а други постао српски витез, одликован са десетак највиших одликовања за показано јунаштво у ратовима за ослобођење и уједињење.
У дому Спиридона и његове супруге Јоване, 14. новембра 1880. године, рођен је син Драгомир. Четири разреда основне школе завршио је у Доброселици, а седам разреда реалке у Ужицу и Београду. Од првог септембра 1899. године ступа у Нижу школу Војне академије у Београду и од тада почиње његова успешна војна каријера. Испољио је изузетан таленат за војну доктрину, на време завршио XXXII класу Војне академије, и само у току 1900. године три пута унапређиван: у каплара, поднаредника и наредника. Пред почетак Првог балканског рата налазио се у чину капетана I класе, а 1920. године произведен је у чин пуковника.
После завршене XXXII класе Војне академије, одмах је распоређен за водника у IV пешадијски пук Стеван Немања, а од 1906. године врши дужности водника, командира чете и командира митраљеског одељења у XVIII пешадијском пуку Краљевић Ђорђе. На челу своје јединице одлази у Први балкански рат 1912. године, где је дао сјајан допринос победама на Куманову, Бакарном гувну и Албанији. У рату са Бугарима 1913. године, са јединицом је на брегалничком ратишту, на положајима Цар – Врх – Говедарник. Потом учествује у гушењу арнаутске побуне на Косову 1913, као и у њиховој поновљеној буни 1914. године у Дреници.
У рат 1914. године ступио је као командир митраљеског одељења XVIII пука, а при формирању Комбинованог одреда у Команди одбране Београда одређен је за командира митраљеског одељења Комбинованог одреда. Тако је Драгомиру Поповићу припала част да буде изабран у командни кадар најсудбоносније битке за одбрану Србије, да са поносом може рећи да је био учесник Српског Термопила и да је чуо мајора Гавриловића када је својим саборцима изговорио оне историјске речи херојства и безграничног жртвовања: “Војници! Јунаци! Врховна команда је избрисала наш пук из свога бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немојте, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу за краља и Отаџбину”.
На дан 3. октобра 1915. године, после бесомучних бомбардовања српске војске на северним падинама Авале, непријатељ силним еланом креће у напад, источним сектором надиру аустријске, а западним немачке трупе. Тринаести пешадијски пук првога позива је поколебан. Командант централног батаљона мајор Милутин Остојић гине, растројени ратници у нереду одступају. И деснокрилни батаљон измиче ка Дашчари и Млађицама. Други батаљон VII пука другог позива под командом мајора Радојевића прихвата борбу, али се и он стопу по стопу повлачи ка врху Авале, ка месту где се данас налази споменик Незнаном јунаку.
Ноћ се спушта, а непријатељ енергично врши опкољавање Авале. Артиљерија се са Глеђевца, после обилне кише претходног дана, тешко извлачи. Митраљеско одељење Драгомира Поповића и пионирска чета капетана Здравка Васковића добијају наређење да по сваку цену задрже лево непријатељеко крило на Глеђевцу, док се артаљерија са тог виса и 6. чета мајора Радојевића са врха Авале извуку.
Води се очајничка борба пред очима команданта одреда пуковника Душана Туфегџића. Мајор Поповић, не изостајући ни педаљ иза легендарннх националних јунака, пада погођен рафалном ватром. Доброселички витез је на крвљу натопљеном положају села Зуце код Авале задобио седамнаесту рану током дотадашњег ратовања. Седамнаесту, али најтежу, овде му је један куршум прошао кроз оба кука.
Својим митраљезом ломио је непријатељске редове, излагао груди челику да спасе оно мало српских топова и своје другове, који су се очајнички одупирали људској и техничкој премоћи непријатеља, То је била последња битка за одбрану српске престонице, последња и за јунака Драгомира Поповића у којој је показао врхунске војничке способности и задивљујућу племенитост. Његови ратници, код којих је био и омиљен и поштован, плачући су га изнели из тог ужареног пакла.
Због тешких рана није могао бити даље транспортован, пренет је у крушевачку војну болницу, где су га, 25. октобра 1915. године, Аустријанци пронашли и одвели у заробљеништво. Обзиром да је куршум повредио и кичму, дошло је до делимичне одузетости обе ноге. Као тешки инвалнд 8, јануара 1917. године из Аустрије је пребачен у Италију на даље лечење, где је остао до 13. фебруара 1919. године. У пролеће исте године, у трајању од пет месеци, лечење је наставио у Дубровнику.
За самопрегорно лично жртвовање, изванредно командовање и друге војне заслуге примио је следећа одликовања:
Карађорђеву звезду са мачевима III реда
Златну медаљу за храброст Милош Обилић
Орден Белог орла III реда
Орден Белог орла V реда
Споменицу за рат са Турском 1912.
Споменицу за рат за Бугарском 1913.
Медаљу Крала Петра I
Орден Светог Саве IV реда
Орден југословенске круне III реда
Орден југословенске круне IV реда
После рата налазио се у војној служби у Команди места Београд, био класни старешина у Војној академији, у два наврата привремени судија Савског дивизијског војног суда и на служби у штабу Четврте армијске области, све до пензионисања 1931. године.
Осим завидног познавања своје струке, Драгомир Поповић је поседовао лично образовање, поред осталог говорио је француски, немачки и италијански језик. Ратна срећа га није пратила, среће није имао ни у приватном животу. Оженио се Босом, сестром свог класног друга Бора Маринковића, која је умрла веома млада, изгубио је и једино дете, шеснаестогодишњу кћер Веру.
Умро је 15. јуна 1933. године у Београду и сахрањен на Топчидерском гробљу.
