Popović S. Dragomir

1005

Zahvaljujući Udruženju građana Amanet i projektu Kraljevine Srbija i Crna Gora u ratovima 1912-1918, kao i gospodinu Đeniću, istoričaru iz Čajetine, prenosimo o ove priče našim slavnim precima.

“Zlatibor u Velikom ratu“ Milisav R. Đenić, 2006:

VITEZ SA AVALE

Samo poštenim i časnim radom, iskrenim i humanim odnosom prema znanom i neznanom, čovek je mogao steći ugled i poštovanje, uzdići se do zvezdanih visina, ali samo jednim nečovečnim delom, strmoglavo se stizalo od zvezda do ponora. U drugoj polovini devetnaestog veka ugled stare svešteničke porodice Spiridona Popovića bio je dosta uzdrman odlaskom u hajduke rođenog brata Todora i dvojice bliskih rođaka, Alekse i Sima. Trebalo je da prođe pedeset godina da porodica povrati nekadašnji ugled, zahvaljujući dvojici protinih sinova, Vlajku i Dragomiru. Prvi je položio život za otadžbinu, a drugi postao srpski vitez, odlikovan sa desetak najviših odlikovanja za pokazano junaštvo u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje.

Popović S. Dragomir
Popović S. Dragomir

U domu Spiridona i njegove supruge Jovane, 14. novembra 1880. godine, rođen je sin Dragomir. Četiri razreda osnovne škole završio je u Dobroselici, a sedam razreda realke u Užicu i Beogradu. Od prvog septembra 1899. godine stupa u Nižu školu Vojne akademije u Beogradu i od tada počinje njegova uspešna vojna karijera. Ispoljio je izuzetan talenat za vojnu doktrinu, na vreme završio XXXII klasu Vojne akademije, i samo u toku 1900. godine tri puta unapređivan: u kaplara, podnarednika i narednika. Pred početak Prvog balkanskog rata nalazio se u činu kapetana I klase, a 1920. godine proizveden je u čin pukovnika.

Posle završene XXXII klase Vojne akademije, odmah je raspoređen za vodnika u IV pešadijski puk Stevan Nemanja, a od 1906. godine vrši dužnosti vodnika, komandira čete i komandira mitraljeskog odeljenja u XVIII pešadijskom puku Kraljević Đorđe. Na čelu svoje jedinice odlazi u Prvi balkanski rat 1912. godine, gde je dao sjajan doprinos pobedama na Kumanovu, Bakarnom guvnu i Albaniji. U ratu sa Bugarima 1913. godine, sa jedinicom je na bregalničkom ratištu, na položajima Car – Vrh – Govedarnik. Potom učestvuje u gušenju arnautske pobune na Kosovu 1913, kao i u njihovoj ponovljenoj buni 1914. godine u Drenici.

U rat 1914. godine stupio je kao komandir mitraljeskog odeljenja XVIII puka, a pri formiranju Kombinovanog odreda u Komandi odbrane Beograda određen je za komandira mitraljeskog odeljenja Kombinovanog odreda. Tako je Dragomiru Popoviću pripala čast da bude izabran u komandni kadar najsudbonosnije bitke za odbranu Srbije, da sa ponosom može reći da je bio učesnik Srpskog Termopila i da je čuo majora Gavrilovića kada je svojim saborcima izgovorio one istorijske reči herojstva i bezgraničnog žrtvovanja: “Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda je izbrisala naš puk iz svoga brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemojte, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu za kralja i Otadžbinu”.
Na dan 3. oktobra 1915. godine, posle besomučnih bombardovanja srpske vojske na severnim padinama Avale, neprijatelj silnim elanom kreće u napad, istočnim sektorom nadiru austrijske, a zapadnim nemačke trupe. Trinaesti pešadijski puk prvoga poziva je pokoleban. Komandant centralnog bataljona major Milutin Ostojić gine, rastrojeni ratnici u neredu odstupaju. I desnokrilni bataljon izmiče ka Daščari i Mlađicama. Drugi bataljon VII puka drugog poziva pod komandom majora Radojevića prihvata borbu, ali se i on stopu po stopu povlači ka vrhu Avale, ka mestu gde se danas nalazi spomenik Neznanom junaku.

Noć se spušta, a neprijatelj energično vrši opkoljavanje Avale. Artiljerija se sa Gleđevca, posle obilne kiše prethodnog dana, teško izvlači. Mitraljesko odeljenje Dragomira Popovića i pionirska četa kapetana Zdravka Vaskovića dobijaju naređenje da po svaku cenu zadrže levo neprijateljeko krilo na Gleđevcu, dok se artaljerija sa tog visa i 6. četa majora Radojevića sa vrha Avale izvuku.

Vodi se očajnička borba pred očima komandanta odreda pukovnika Dušana Tufegdžića. Major Popović, ne izostajući ni pedalj iza legendarnnh nacionalnih junaka, pada pogođen rafalnom vatrom. Dobroselički vitez je na krvlju natopljenom položaju sela Zuce kod Avale zadobio sedamnaestu ranu tokom dotadašnjeg ratovanja. Sedamnaestu, ali najtežu, ovde mu je jedan kuršum prošao kroz oba kuka.

Svojim mitraljezom lomio je neprijateljske redove, izlagao grudi čeliku da spase ono malo srpskih topova i svoje drugove, koji su se očajnički odupirali ljudskoj i tehničkoj premoći neprijatelja, To je bila poslednja bitka za odbranu srpske prestonice, poslednja i za junaka Dragomira Popovića u kojoj je pokazao vrhunske vojničke sposobnosti i zadivljujuću plemenitost. Njegovi ratnici, kod kojih je bio i omiljen i poštovan, plačući su ga izneli iz tog užarenog pakla.

Zbog teških rana nije mogao biti dalje transportovan, prenet je u kruševačku vojnu bolnicu, gde su ga, 25. oktobra 1915. godine, Austrijanci pronašli i odveli u zarobljeništvo. Obzirom da je kuršum povredio i kičmu, došlo je do delimične oduzetosti obe noge. Kao teški invalnd 8, januara 1917. godine iz Austrije je prebačen u Italiju na dalje lečenje, gde je ostao do 13. februara 1919. godine. U proleće iste godine, u trajanju od pet meseci, lečenje je nastavio u Dubrovniku.

Za samopregorno lično žrtvovanje, izvanredno komandovanje i druge vojne zasluge primio je sledeća odlikovanja:

Karađorđevu zvezdu sa mačevima III reda
Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić
Orden Belog orla III reda
Orden Belog orla V reda
Spomenicu za rat sa Turskom 1912.
Spomenicu za rat za Bugarskom 1913.
Medalju Krala Petra I
Orden Svetog Save IV reda
Orden jugoslovenske krune III reda
Orden jugoslovenske krune IV reda

Posle rata nalazio se u vojnoj službi u Komandi mesta Beograd, bio klasni starešina u Vojnoj akademiji, u dva navrata privremeni sudija Savskog divizijskog vojnog suda i na službi u štabu Četvrte armijske oblasti, sve do penzionisanja 1931. godine.

Osim zavidnog poznavanja svoje struke, Dragomir Popović je posedovao lično obrazovanje, pored ostalog govorio je francuski, nemački i italijanski jezik. Ratna sreća ga nije pratila, sreće nije imao ni u privatnom životu. Oženio se Bosom, sestrom svog klasnog druga Bora Marinkovića, koja je umrla veoma mlada, izgubio je i jedino dete, šesnaestogodišnju kćer Veru.

Umro je 15. juna 1933. godine u Beogradu i sahranjen na Topčiderskom groblju.