… Једног дана, Бугари су просто разбили оне пред нама, па наш пук, Четврти пешадијски, доби задатак да крене напред. Рекоше нам да су Бугари на том делу отели и неке наше батерије… Наши бију картечом. Бугари наваљују као да им се више не живи. Косе их, али они као да хоће да ухвате живе наше артиљерце. Кренусмо на јуриш, Поље се осу лешевима. Они кидишу на нас. Кадровци, па неће да попусте, чувају кобајаги, неку част бугарских чета. Одбранили смо нашу батерију, али се нисмо зауставили на томе – кренемо даље. Кад је пала ноћ, зауставили смо се и брзо почели да копамо ровове…
… Старији војници предосећају да ће Бугари да нас нападну. И мене обузима неспокојство. Кажем војницима да буду на опрезу… Поднаредник сам, имам богато искуство, и не осећам страх, али – жао ми младих војника… Нисмо чули ни шум, ни покрет, још мање пуцањ, све док се пољем није проломило бугарско – уре… Тог часа засуше нас бомбама, па онда јуришају… Кренусмо и ми на јуриш. Неколико минута кључа ватра, све трешти, а онда – нигде пуцња, ради само бајонет и то са обе стране…
… Одбили смо их, а мени западе да заробим једног младог бугарског потпоручника. Нађем га у рову и таман да га пробуразим бајонетом – видим његове склопљене руке: моли милост… Нисам га убио. Узмем му оружје и поведем га командиру Радомиру Џелебџићу…
… А на Леринском пољу, на нас јуриша – коњица. Хоће да нас зароби. Ударисмо брзу паљбу из пушака и митраљеза. Наста урнебес. Попадаше коњи и војници. Дојурили су на сто метара. Наша ватра није, чини ми се, трајала дуже од пет минута. А слика коју смо потом угледали била је страшна: коњи су унаоколо јурили као луди… Ето како пешадија бије коњицу. Беже коњаници без коња, не могу у лудом трку да их ухвате… Ту смо заробили неколико десетина Бугара …
… Па онда Чегањска коса… Боже, какав је то био окршај! Они су имали четири реда ровова. Мој вод запао у средину положаја, на најосетљивије место. Киша пада, помрчина густа као тесто, упадамо у ровове. Мој вод направи још два скока кроз ону ватру и – настаде гушање. Прса у прса. Сударају се две војске избезумљене и окрвављене, звекћу ножеви, падају лешеви, чују се последњи јауци рањеника… У помрчини нико никога не познаје, чују се гласови: удри Јоване, чувај се Живота, не дај се, Миљко… Држите се војници, стиже вам помоћ…
… Кад је свануло види се ужас: Бугарин, па наш војник, па Бугарин, па опет наш, а унаоколо пушке и бајонети, ранац и шарена торба, цокуле натопљене крвљу, шајкача и бугарска шапка… Ужас. После сам у сну гледао ту страшну слику, увек сам се будио, јер сам чуо запомагање рањеника…
Обрен Петровић има 93 године. Живи у Титовом Ужицу, Вите Пантовића 10. Слух га је издао и тешко говори. Окружен је пажњом супруге и шесторо деце. Носилац је две Златне Обилићеве медаље за храброст и других одликовања.
