Све време рата био сам подаље од фронта, али као да сам био на главним ватреним положајима – око мене је увек било рањених и мртвих. Био сам сведок њиховог тихог умирања. И не знам где ми је било теже: кроз врлети Албаније, гледајући како тихо умиру моји вршњаци, које нема ко да сахрани, или касније, на Крфу и Виду, где су их бацали у море, јер више није имало места на гробљу, или, најзад, на солунском фронту – на Кајмакчалану, Добром пољу, Рововским косама, Црној реци, Соколу…
… Увек иста слика: рањени и мртви. Људи без руку, ногу, очију… И нико се не жали на своју судбину: кажу – све треба дати за слободу отаџбине… Изгинуле војнике сахрањивали су близу положаја… И ја сам учествовао у њиховој сахрани. Правио сам и крстове, урезивао имена погинулих, садио цвеће…
… После битке на Грунишком вису донели су неколико тешких рањеника. Један је био готово сав искомадан: све је на њему било мртво – осим очију. Није могао да проговори, али су његове очи говориле све. Те очи као да ме и сада прате; ја у њима и сада видим сав људски очај, сву људску немоћ и проклетство рата. Тај несрећник није могао да каже ни своје име. О њему се причало као о неустрашивом борцу. Био је млад, не би га у војску ни узели, али се он јавио у добровољце. Тако је стигао у одред војводе Вука. Спаса му није било: долазили су сви лекари, гледали га, ћутали и чудили се – шта га још држи у животу…
После заузећа Кајмакчалана, вођене су рововске битке, тако да је моја болничка чета увек била на задатку – извлачили смо рањенике са положаја… Французи су нас опремили специјалним санитетским столицама за преношење рањеника: столица се веже за самар, самар за мазгу… Увек по две столице за два рањеника. Тако сам гледао како истовремено преносе рањенике – српског и француског…
Нисам радио само као болничар; било је много и других послова: извлачили смо, данима, француске тешке далекометне топове на највише коте. Били смо одушевљени овим топовима са дугачким цевима и једва смо чекали тренутак да груну. Мислили смо: кад груну топови, грунуће и наша пешадија, па ћемо се брзо наћи у својим кућама. Али, протекло је још доста времена до коначног пробоја фронта. И, замислите моју невољу; разболим се и упуте ме у енглеску болницу у Вертекопу код Солуна. Смота ме нека болест, исцрпе ми снагу и замало да платим животом… Спасише ме лекари. Одатле ме упуте у Водено, у другу болницу. Ту сам после био на поштанско-телеграфском курсу. И чим је пробијен фронт, упућен сам у Прилеп, у војну пошту, у којој сам остао све до 1. маја 1919. године. Кући сам кренуо пешице преко Скопља, Косовске Митровице, Рашке и Јавора до Ивањице.
Иако је на прагу деведесет шесте године живота, Радојко Ђоковић је још у веома крепком здрављу. Живи у Титовом Ужицу, Шумадијска 2.
