У току зиме 1914/15 године избила је у Ужицу и околини епидемија пегавог тифуса, гадне болештине, која се први пут појавила током Сувоборске офанзиве међу аустријским заробљеницима у Ваљеву. У Ужице су је пренели залечени болесници, који су пуштани кућама на одсуство. Епидемија је била великих размера, болница у Крчагову је била крцата, пуна тифусара који су лежали по поду и у ходницима. Војничко гробље је било у Врелима изнад пруге. У ископану заједничку гробницу, свлачећи их чакљама и посипајући их гашеним кречом, сахрањивали су Ужичани војнике умрле од тифуса. Наслагали би их као цепанице, затрпали, поболи велики крст са годином умирања, уз све војне почасти.
Након напада удуржених аутроугарских, немачких и бугарских снага крајем 1915, српска војска се повукла, на улицама Ужица није се могао више видети ни један српски војник, а евакуацијом полиције, варош је остала без икакве власти. Тужно је тада изгледало Ужице, на улицама пусто, на лицима ретких пролазника туга и забринутост због неизвесности. Часови живота у слободи су откуцавали, непријатељ је био на прагу Ужица. Први Шваба ишао је са севера, из правца Поре. Имао је на шапки с леве стране значку у облику рунолиста, а на ногама уместо завијача, планинарске чарапе и цокуле с гојзерицама. Био је то тзв. Тиролски борац, припадник планинске јединице. Он је ушао у зграду Општине (на Житном пијацу, ту где је данас отприлике Кула на Тргу). Ускоро се на свакој кући појавила бела застава, понајчешће постељни чаршафи. Варош се предаје. Започела је окупација и незапамћена пљачка природних добара, пољопривредних производа и предмета од бронзе.
