U toku zime 1914/15 godine izbila je u Užicu i okolini epidemija pegavog tifusa, gadne boleštine, koja se prvi put pojavila tokom Suvoborske ofanzive među austrijskim zarobljenicima u Valjevu. U Užice su je preneli zalečeni bolesnici, koji su puštani kućama na odsustvo. Epidemija je bila velikih razmera, bolnica u Krčagovu je bila krcata, puna tifusara koji su ležali po podu i u hodnicima. Vojničko groblje je bilo u Vrelima iznad pruge. U iskopanu zajedničku grobnicu, svlačeći ih čakljama i posipajući ih gašenim krečom, sahranjivali su Užičani vojnike umrle od tifusa. Naslagali bi ih kao cepanice, zatrpali, poboli veliki krst sa godinom umiranja, uz sve vojne počasti.
Nakon napada udurženih autrougarskih, nemačkih i bugarskih snaga krajem 1915, srpska vojska se povukla, na ulicama Užica nije se mogao više videti ni jedan srpski vojnik, a evakuacijom policije, varoš je ostala bez ikakve vlasti. Tužno je tada izgledalo Užice, na ulicama pusto, na licima retkih prolaznika tuga i zabrinutost zbog neizvesnosti. Časovi života u slobodi su otkucavali, neprijatelj je bio na pragu Užica. Prvi Švaba išao je sa severa, iz pravca Pore. Imao je na šapki s leve strane značku u obliku runolista, a na nogama umesto zavijača, planinarske čarape i cokule s gojzericama. Bio je to tzv. Tirolski borac, pripadnik planinske jedinice. On je ušao u zgradu Opštine (na Žitnom pijacu, tu gde je danas otprilike Kula na Trgu). Uskoro se na svakoj kući pojavila bela zastava, ponajčešće posteljni čaršafi. Varoš se predaje. Započela je okupacija i nezapamćena pljačka prirodnih dobara, poljoprivrednih proizvoda i predmeta od bronze.
