После Првог светског рата, на Кајмакчалану је подигнута капела – костурница, тј. спомен црква. На њој је била посвета краља Александра Карађорђевића: “Мојим див-јунацима неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине.” Данас се на врху Кајмакчалана налази мала спомен капела свети Петар. Јужно од врха и капеле налази се костурница, где леже кости војника нађених по брдима након битке. Планински масив Кајмакчалана престављао је јаку баријеру за спречавању српске војске да наступају према северу. Напад на овај гребен престављао је веома тешку и ризичну операцију, поготову што су Бугари имали намеру да ланац масива држе по сваку цену. По наређењу српске Врховне команде Кајмакчалан је нападала Дринска дивизија под командом генерала Крсте Смиљанића који је родом из Љубиша. Њен Четврти пук звани “Гвоздени” добио је најодговорнији задатак да заузме планински гребен овог врха.
Напад је почео 16 септембра 1916. године. Окупатор се жестоко бранио. Пробијајући се уз врлетну планинску косу, изложени снажном унакрсном ватром ариљерије, напредујући једва коју стотину метара дневно, јунаци из ужичкога краја су у ноћном јуришу 18. септембра заузели највећи врх Кајмакчалана. У току ноћи Бугари су извршили четири противнапада на Четврти пешадијски пук и успели су да поврате неке положаје. Највеће губитке током ових борби Ужичани су имали баш те ноћи о чему Сима Поповић пише: “Ноћу између 12. и 13. Септембра (стари календар) десно од нас, укрстише се на Кајмакчалану ракете разних боја. Топови загрмече, митраљези заштекаше… Са зебњом у срцу оценили смо да се одиграва страшан чин. Заиста то је била она страшна Вартоломејска-Кајмакчаланска ноћ, најкрвавија ноћ у седам година ратовања”.
Четвртом пуку је одмах упућено појачање, па је до 30. септембра, уз снажну подршку артиљерије, поново заузео Кајмакчалан и енергично кренуо да напредује према Флоки и Црној Реци.
Призор на Кајмакчалану после овог напада је био стравичан. Војвода Мишић је о овом нападу написао: “Гледао сам на Космају скупљене наше и аустријске лешеве ради сахране. Посматрао сам кумановско разбојиште одмах после свршетка битке. Али све то није ни приближно ономе што сам видео на платоу Кајмакчалана. Поље формално покривено лешевима”. Бугари су претрпели пораз и на пољу их је остало далеко више. Моћан продор Четвртог пука , подржаван страховитом артиљериском ватром, сликовито је описао бугарски генерал Надев: “Обасути масовном ватром, браниоци Кајмакчалана су почели масовно да излуђују услед те ватре, постали су равнодушни на смрт, нису препознавали своје команданте и другове, чак су почели несвесно да беже натраг.”
Уз велике жртве Ужичана, понајвише из ужичких и златиборских села, заузети су гребени Корчобеј и Старков зуб, а у новембру највећу борбу Четврти пук водио је на Груништу.
По распореду савезничких трупа за пробој Солунског фронта, који је урадио командант Источне војске Франц Депере, Друга српска Армија се налазила на левом крилу са правцем дејства према Косову. После тешких борби у Македонији, друга армија је избила на Косово и у Митровицу оставила Југословенску дивизију за операције према Црној Гори. Остале снаге наставиле су продирање према Рашкој и Краљеву, где су стигле 10. Септембра 1918. године. Тимочка дивизија, кренула је на запад. преко Чачка и Пожеге стигла је у Ужице, али се ту није задржавала, већ је наставила продор према Босни и 16. октобра избила на границу код Варишта.
На Златибору је подигнуто неколико споменика у славу изгинулих јунака – у Јабланици, Шљивовици, Стублу и Кремнима. Подигнуте су и лепе спомен чесме у Чајетини и на Оку, на којима су уписана имена 202 погинула ратника из Семегњева, Бранежаца и једног дела Шљивовице. Успомену на ослободиоце чува и неколико спомен плоча, такође са именима изгинулих ратника, као у црквама у Сирогојну и Љубишу као и у рожњачкој и јасеновачкој школи.
На Белој земљи је подигнута спомен чесма на Поповој води. У Ужицу је само на Саборној цркви урађена спомен плоча са именима и ништа више, слична оној на Белој цркви каранској, а обе је, као и многе друге, израдио наш академик Михаило Миловановић. Све до 2018. године, када је на Кружном току у Омладинској улици, на уласку у центар града, постављен импозантни споменик “Победница”, поводом 100 година од Првог светског рата и ослобођења Ужица, да подсећа генерације на претке јунаке.
