На самој међи Алексића моста и Коштице, на благој окуци, постоји и данас кућа у чијем се приземљу налазила “Алексића кафана”, породице Душана и Драгице Алексић, главних “криваца” зашто овај део града и данас носи назив „Алексића мост“. То је био назив који је преко Коштичког потока првобитно означавао пешачки и колски прелаз, касније мост. Временом је овај назив Алексића мост обухватио шири део ужичке вароши. Ту у делу доњег тока Коштичког потока, испод Коштице на раскршћу, у турско време су се додиривале три махале: Џинџифин, Коштишка и Циганска. На простору поред данашњег моста била је Коштичка џамија, духовно средиште све три махале, неколико занатских и трговачких радњи и дућана и Чуругова кафана. Током турске владавине ту преко потока је постојао камени мост, али је срушен и разрушен после одласка Турака и потурчењака тј. муслимана. Касније је изградио неки Панић дрвену ћуприју на том погодном прелазу, а током времена због близине Алексића кафане променио назив у данас општепознати назив…
Пре него је кроз Коштицу прошао пут ка Бајној Башти и Босни, Алексића мост је био важан објекат на Босанском друму који је од моста, уз Теразије, водио ка Вишеграду.
На данашњем простору раскршћу улица Димитрија Туцовића, Курлагине и Ужичке републике су стабене вишеспратнице са пословним, претежно трговинским простором у приземљу. Поред моста је 2007. саграђен тржни центар компаније „Делта Макси“.
Бранка Селаковић Филиповић: „Сећам се аутобуске станице (на месту садашње војне зграде) и ваљаоничких аутобуса, које су возачи палили у пола пет ујутру да их добро загреју до поласка (у 5 и 20) радника на посао. Иза ње најбољу пекару у граду, где се куповао јогурт на точење. Точили су га у литарске фласе са широким грлом (нешто слично данашњим фрукталовим флашама). Испред прве конзерве (зграде) био је велики орах, од кога су нам у првим данима школе руке увек биле црне. Поред њега огроман црни дуд. Данашња деца немају појма како је то добра воћка. Све у свему, било је боље тада, него сада.