Стара Пожега – Јасна Лаловић Ђурић
Када су Турци коначно напустили Пожегу 1830. године, отишли су управо овим старим скрапешким каменим мостом ка Новом Пазару, и тамо основали нова насеља, којима су дали имена Пожега и Радововци, да их сећају на ранија пребивалишта. За њима је остала запуштена варошица, са полусрушеним кућама, хановима и џамијом.
Малобројно српско становништво, сељаци, кметови, старешине кнежина, почели су да откупљују муслиманске оранице, ливаде и воћњаке и да сређују запуштено и порушено. Милован Недељковић, срески старешина, пише Васи Поповићу, нахијском старешини, у писму од 25. априла 1831. године, да су шљиве посађене и да су се лепо примиле, да су пољски плацеви позатварани, стока из поља изгната, а да су у плану изградња амбара и цркве. И још додаје: “…изискива се Ђоко и Радован из Ариља да би њима допуштили у Пожеги градити дућане и робу држати…”.
На то му Васа одговара: “Ђоко и други који бегенишу, нека слободно у Пожеги дућане граде.”
