Ужичке послератне гeнерације памте Врбицу по венчићима и звончићима које су носили, да су ишли по врбицу, да уберу или насеку гранчице и прутиће врбе у време кад она почиње да пупи и листа…
Лазарева субота, хришћански празник уочи Цвети, који је народу познат као Врбица, а који је на жалост изгубио значај који је имао. Празник је установљен још од првих хришћанских времена, а свечано се прославља од трећег века нове ере. Цвети спадају у покретни празник, који се слави увек дан после Лазареве суботе – Врбице. Обележава се у свим хришћанским земљама, а Јеванђелисти бележе да је Исус на капијама града дочекан са цвећем и листовима палме, које су му људи бацали пред ноге. Како је код нас за палму сувише хладно, народ се прилагодио и у цркву се носи шимшир, тиса, гранчице врбе или маслине. Међу православцима, Цвети важе за један од најрадоснијих празника. У данима цветне недеље девојке би се китиле врбом и копривом, верујући у њихова магична, лековита својства. Врба је представљала симбол рађања, па су се девојке обавијале врбовом гранчицом, како би биле плодне. Сматрало се да коприва може да одбрани од демона који напада породиље, па им се она стављала под јастук. Девојке су избегавале да перу косу ове недеље да им не би цветала. На сам празник Цвети садиле су цвеће, верујући да ће бити најлепше и најмирисније ако се засади баш на тај дан.
Овом празнику су се највише радовала ужичка дрца, тако да је то био први дан дечије радости и њихова светковина. Све до краја Другог светског рата овај празник се прослављао као школска свечаност. Тог дана би школска деца, предвођена учитељем, пошла из школских дворишта до црквене порте, обучена у нова одела и са звончићима око врата, окаченим тробојном врпцом око врата. Са њима би ишли родитељи, сви држећи у рукама врбове гранчице као симбол новог живота и буђење природе. И у другим религијама на пригодан начин се обележава престанак зиме, а Фелини у филму „Амаекорд“, тј „Сећам се“ то приказује сценом кад раздрагани грађани спаљују на градском тргу вештицу која симболизује зиму, радујући се пролетним данима који долазе.
Из црквене порте, после неколико обилазака око Саборне цркве, поворка деце са родитељима, учитељима и свештеницима Доганџићем, Рајковићем, Креговићем, Николићем, Видаковићем, пошла би ужичким улицама певајући литије, носећи црквене барјаке и рапиде. И деца и одрасли све време су певали црквене песме које су за ту прилику увежбавали на часовима веронауке. Врбове прутиће и гранчице би после свечаности заденули за славску икону, сматрајући да благосиљане у цркви доноси напредак, радост и здравље у кућу. Било је право задовољство учествовати у поворци, а посебно за оне који су одређени да носе црквена обележја. За тај дан, који се жељно очекивао, дуго се припремало. Деца су обавезно понављала нова оделца, па су родитељи трудили да им деца што свечаније изгледају. За ону децу чији родитељи нису могли набавити нова одела, побринули би се богати ужички трговци, па су сва деца тога дана била срећна и задовољна. Управа железнице је за децу својих радника и запослених у више наврата обезбеђивала једнообразне униформе, што се лепо уклапало у шаренило дечије поворке. Врбицу су празновале и сеоске школе на сличан начин, уз песму и обилазак села, одлазак у поља и на пропланке и проводећи дан уз песму и игру.
Сутрадан, у Цветну недељу, ваљало је почети сваки рад, јер се веровало да све што почне добро и берићетно ће се завршити. Садили су леје с поврћем, калемило се воће или садиле младе саднице воћа, а чобани би брали маслачак и њиме китили штале и кровове како би им наредне године стока била млечнија. Градска деца би са учитељима Малишом Стефановићем, Лазаром Матићем, Десимиром Арсенијевићем, учитељицом Миљом Церовиће и популарном Кевом тог дана ишла на излет у околину Ужица, у зеленило природе, пробуђене после дуге зиме. Девојчице су брале љубичицу, прескакале конопац или играле школице, а дечаци играли крпењаче, клиса и паље, кликера, скакали или надметали у брзини и снази. Они храбрији би се верали по дрвећу скидајући стара птичија гнезда, која су лако била уочљива у крошњама дрвећа које још није излистало. Једино би се негде жутио тек процветани дрењак или оресала леска, на коју су слетале прве пчеле скупљајући потребан полен. Учитељ је све време пазио децу да у игри не претерају и сам предлажући игре према узрасту деце. И тако би се завршио дан, а деца враћала задовољна кућама, пуна утисака и срећна што је стигло пролеће као весник новог живота који се буди на сваком кораку.
Времена су се променила али годишња доба и данас се мењају као и радости које носе са собом, а како ће се те радости манифестовати зависи од нас самих. Можда оно што од памтивека траје није требало тако брзо заборавити, имало је то неког свог друштвеног оправдања. Да ли нам се због односа према њој, природа свети и постаје све суровуја…
Мислим да би требало да обновимо неке обичаје са којима смо се некада дружили са природом, како би нас она својим радостима даривала.
