Јосип Броз је био веома посебан човек, који је испуњавао све историјске услове да буде вођа. Са градњом његовог култа личности смо започели одмах после рата ми у Ужицу, тачније Чачанин, који је тада био Ужицу, а који је успео да прогура идеју уз општу подршку да се Ужицу дода епитет “Титово”. Тај Чачанин се звао Добривоје Баја Видић.
А онда је кренуло, по надимку Тито, и остали по Југославији почели су да именују градове и улице, да га обожавају, пишу му песме, касније и бројни рокери… Постао је безгрешан, сви су почели да му се без поговора покоравају. Уведен је обичај, пре него су почели да му за живота граде споменике, да на улице куда је пролазила његова свечана колона бацају тоне најлепшег цвећа, да би се сликовито приказала та огромна љубав према вођи. Градећи Титов култ личности деценијама, успели смо да од његовог “лика и дела” направимо у јавности неустрашивог, безгрешног и непогрешивог вођу, који зарад добробити народа иште безрезервну подршку. Вођу смо изједначавали са народом и ту на новосаграђеном Тргу му поставили највећи споменик у Југославији. Свако ко је против вође је био непријатељ народа, нико му није био раван, сви су морали да му се клањају. Све мање од тога би угрозило представу божанства којој се тежи, а они који су били против овакве преставе на самом почетку стварања Титовог култа личности су робијали у најтежим условима на Голом отоку. А онда после неколико деценија смо се изненада постидели…
Не стреми сваки шеф државе и не ужива у тој градњи култа личности, али човек Јосип Броз је уживао у улози божанског Тита. Касније се то отргло контроли, тако се Јосип Броз придружио људима којима је једно заједничко без обзира на идеологију: Сви су прикривени или отворени диктатори, без обзира на идеологију граде култ личности да би могли несметано и доживотно да владају. Било да се ради о римским царевима, папама, диктатурама из двадесетог века или изопаченим демократијама 21. века, култ личности се гради због учвршћивања власти једног човека. Било да се ради о Стаљину или Ердогану, Путину, Орбану, принцип је исти: у јавности се ствара слика безгрешног и непогрешивог, неустрашивог, вође који због добробити народа тражи безрезервну подршку. Вођа се изједначава са народом а свако ко је против је непријатељ. Вођи нико није раван, сви му се клањају а мање од тога би угрозило представу божанства којој се тежи… Да ли се и код нас историја понавља?
Зато сам ја противник склањања Титовог споменика у запећак и на тај начин скривања поука из историје које би подсећало на нешто што нам се већ догађало. Да не дозволимо да нам се култ личности поново догоди и поквари сву тежњу према демократији и умној слободи. Енциклопедијска објашњења се своде на то “да је култ личности некритичко обожавање једне особе, које се манифестује у претераној снисходљивости, узимањем здраво за готово њених изјава и поступака, а поткрепљено је страхом од губитка привилегија или у екстремним случајевима слободе и живота. Вера у вођу, без обзира на идеологију система, постаје сама по себи идеологија, добија религијске размере. Као бог, вођа одлучује о животу и смрти, или у меким диктатурама ко ће да добије посао, паре или судски процес”.
„Култ личности се ствара и одржава хвалоспевима вољеном вођи, свеприсутношћу у медијима, истицањем слика у државним институцијама; улице и градови добијају име вође, за живота му се граде споменици.” Дотле у Србији још нисмо стигли, мада је било покушаја, то са качењем слика у време Тадића, али да ли смо опет на том путу?
За фашизам, националсоцијализам и стаљинизам принцип вође и култ личности су били од кључног значаја: Мусолини, Франко, Хитлер, Стаљин су историски подсетници на то зло.
На памет ми не пада да Тита стављам у исти кош са горе поменутим историјским зликовцима, нити отворену Југославију са затвореним системима Источног блока, али је стварање култа личности “вољеног маршала” такође имало за циљ јачање власти Комунистичке партије и комунистичке идеологије. У Југославији смо певали “друже Тито, ми ти се кунемо”, “љубичице бела”, у Титовом Ужицу ишли у биоскоп “Партизан” на истоименом Тргу у улици Маршала Тита, на море се возили преко Титограда, на Златибор ишли на Партизанске воде… Збратимили се са Титовом Кореницом, били Титови, извлачили су нас из школе да са све пионирским марамама машемо када некуда пролази друг Тито, учествовали смо на слетовима као Титови пионири, писали смо саставе о другу Титу, водили су нас у биоскоп да гледамо Сутјеску и Неретву, носили смо штафете… Сведоци говоре да је Титу то масовно, кичерско обожавање сопствене личности ишло на живце, чињеница је и то да ништа није учинио да то спречи.
Неупитност Тита и његових одлука у јавности, мањак критике науштрб демократије, били су највећа мана социјалистичке Југославије. Ипак, тврдње актуелних фалсификатора историје који пишу о “Брозовој тамници народа” су ортодоксне лажи произишле из велике мржње. Имали смо пасоше, ко је хтео, могао је да иде где хоће. Слажем се да је тај култ личности била повећа грешка Ужичана и српскога народа, али нека то буде пример да не напрвимо исту грешку.
Да не склањамо подсећања на Тита највероватније не би после толико деценија не би тражили новога Тита, док бронзани маршал у запећку ужичког музеја служи са спрдњу и фотографисање.
