Био је пријатељ мога оца Влајка. Заједно су били професори у Учитељској школи, цењени, легендарни Ужичани, у свом времену којих се и дан данас радо сећају њихови ђаци учитељи, професори, лекари, директори, конобари, службеници, пензионери. После смрти мога оца, пензионер Константин Петровић је био мој пријатељ и често свраћао код мене у Телевизију 5. Ово је приповедање за ужички незаборав о профи Мију…
У кући Петровића, од оца полицијског писара, начелника среског и мајке домаћице, родио се син јединац. Дали су му име Констатин, али су га из милоште звали Мијо. Дечачић који је носио име једног цара и који је био потомак полицијског писара, васпитаван је у духу строгих, али праведних начела, уз много пажње и љубави. Током Првог светског рата Мијови мајка и отац су прешли Албанију. Он као војник, а она као члан енглеске мисије чувене Евелин Авефилд. Њихови путеви су се укрстили и спојили, у Владичином хану су добили сина Константина, наставили породични живот у Бајиној Башти, где је професоров отац и пре живео, и најзад се скрасили у Ужицу.
Мали Мијо, иако му је очево занимање сугерисало да постане део власти, то није желео, одлучио је да постане учитељ. Сматрао је да је то најлепши позив на свету. Касније је догурао до професора и цењеног стручњака. Пре Другог светског рата, једна од најугледнијих Учитељских школа у Србији била је смештена у данашњој згради ОШ „Душан Јерковић“.
Сваке суботе, у Сали Учитељске школе, одржавале су се игранке. Играла су се српска национална и градска кола, класични плесови танго, валцер, ланбертвок. Троје, четворо се ухвате за руке, па уз звуке ритмичке мелодије се креће напред назад. На тим игранкама су се рађале прве љубави, које су биле узрок многих уздисаја, чежљивих погледа и несаница. И Мијо је са нестрпљењем очекивао суботу, облачио најлепше одело, лицкао се и сређивао, освајајући срца многих девојака. Ипак, изабраницу срца свога и животног сапутника Милицу, професорку математике, упознао је док је службовао у Новом Пазару.
После Другог светског рата, по налогу Министарства просвете, распоређен је да ради у Новом Пазару, у гимназији. Убрзо као предузимљив и амбициозан, постаје оснивач а уједно и директор Учитељске школе. Али носталгија за родним градом и родитељским домом педесетих година га враћају у Ужице, где као професор предаје више предмета у Учитељској школи и у Гимназији.
Жељан знања и већег образовања, завршио је Вишу педагошку школу у Сарајеву, на групи за историју и педагогију, а потом је стекао и диплому професора педагошке групе предмета на београдском Филозофском Факултету. Предавао је историју, психологију, педагогију и дидатику, написао је више приручника и стручних радова, био је професор и најбољи педагог.
Када је генерација по „старом“ програму Припремног степена Педагошке академије, пре оног експеримента „усмереног“, уписала средњу школу, имала је, као и друге пре и после срећу да им један од професора буде Константин Петровић. Вишегодишње дружење са њим и слушање његових предавања оставило је трага у сећањима бројних ужичких генерација. Профа „Мијо Тутула“ је био ведар, насмејан, духовит, толерантан, посебно правичан и објективан, а као предавач заиста посебан. Како је имао широко и свестрано образовање његова предавања нису се претварала у бескрајне монотоне приче и досадна глагољења, већ су увек била занимљива и животно поучна. Ђаке је фасцинирало што је у школу увек долазио беспрекорно одевен и дотеран. Имао је углађене и префињене манире, које су се могли видети у филмовима. Речју, био је пријатне и спољашности и душе.
Профа Мијо је и после одласка у пензију остао такав уредан, љубазан и насмејан, увек спреман за разговор, за евоцирање успомена… Онима којима је био разредни старешина причали су ми да је имао невероватно много разумевања за њих. Има и анегдота о ученику коме је три пута током године умирала баба, због чега није долазио у школу. Кад је по трећи пут, да би оправдао часове, разредном Мију рекао да је био на сахрани, он му је одговорио: „Добро, разумем ја и умирање и сахрану, али изгледа да си ти заборавио да је твоја баба већ два пута умрла. Дозволио сам јој да умре једном, па други пут, али трећи пут не могу бити толико широкогруд. Ако је и од твоје бабе, много је“.
Колико су га ђаци волели и имали поверење у његову доброту и разумевање говори и то да је оправдао изостанке које су учињени због бежана са часа, да се не би добила слаба оцена. Ученик лепо устане и каже искрено шта је било и Мијо му то оправда. Одмах потом тај исти ученик тражи да изостане и у петак, јер ни тада неће бити спреман за оцењивање, професор му и то одобри. Али, захтевао је да то више никада не понови. И није се понављало. Границе су се ипак знале, као и то да је он од свега највише ценио искреност.
Ученике је обично звао „ђаче моје“. Оне који су били несташнији, пуштао је с часа речима: „Ђаче моје, видим да те је ухватио неки зврк, иде ти благо мени мало напоље, па проветри главу“. Чак и онда кад је затицао ђаке испред учионице, мислећи да нисмо орни за час, рекао би „добро, идите ветрите вијуге“.
Кад су се ђаци довијали на разне начине како да одговарамо лекцију коју нису пипнули, реаговао би следећим речима: „Шта си толико укрупнио, ситније мало. Реци ти мени ситно, хоћу ситан вез, знаш оно тамо под 1, 2, 3, 4…“ Ко није знао да уситни добијао је кеца, али га није било тешко поправити. Тако су му генерације због ситног спевале песму, која је одјекивала школом, нарочито пред крај школске године „Нема више друже Мијо, јер си добро уситнио“.
Мијовим ђацима са којима сам евоцирао успомене на легендарног ужичког професора у сећању на ескурзију: „Ми смо обавезно са собом носили гитаре и хармонике. Аутобус је брујао од песме и свирке. А онда би нам се придружио и он. Узимао је хармонику и запевао би ону познату песму из Андалузијских ноћи, коју је певала Инперијо Аргентина: ’Сваке ноћи, сваког дана лутам сама улицама и продајем плаво цвеће, које нико купит неће, љубичица, плави цвет’.“
