Rams (1996. Godine novinski članak: “Đoko i kilavi Radovani)
Obično veliki ljudi prolaze kraj nas. A mi ih ne znamo. Koga briga više za umetnost, za majstorluke, koga je više briga za šalu i majmunluke? Čovek je napokon negde odlutao. Traži neke druge umetnosti, neke druge majstore, a majmunima su odavno izrasli veliki dugi očnjaci. Nije im više do šale. A do juče je bilo šale – “velike i male”. Do juče je bilo majmunluka, u komšiluku, gradu, lovu, ribolovu, pa čak i preko. Preko Drine i Rzava.
Za njega je dobro što je otišao. A za nas šteta što nam odnese šale. Ostadosmo svakako skamenjeni – “kilavi Radovani“. Ostaše samo sećanja:
“Jebo vas onaj ko vas povede u lov. Jebo vas onaj ko vam dade tako blesave kerove. Ne zna se više da li ste vi blesaviji ili ta vaša paščad – “kilavi Radovani”.“ Tako bi počeo svoju tiradu kad bi nam zec u opštem metežu i vrevi pasa gotovo proleteo kroz noge.
A ko nas je poveo? Ko nas je naoružao? Ko nam je kupio ili popravio tek kupljenu pušku, koja nije htela da opali? Ko nam dade i preporuči tu paščad?
Pa sve on, čuveni užički puškar Đoko Drobnjaković, alias Đoko Majmun. Nekad Đokica, nekad „Zlatno oko“, a nekad „Onaj Đoko“.
Popravi nam puške, napravi nove. Daj bože da nisu bile od vodovodnih cevi. Ali su brate, bile sigurne i dobro kresale. A ona „blesava paščad“ bila su štenad od njegove čuvene Bele i Viteza, goniča, koji još dugo godina, decenija, a možda i više nikada neće poterati zeca ovim prostorima. Nikad se više neće čuti „pesma“ pravih goniča. Odvede ih Đoko u večna lovišta. Možda smo to i zaslužili, jadni i bedni – „kilavi Radovani“.
Ode i Mile Ikac, odvede Ciga. Ode i Milomir Basur, odvede Liona. Ode Mijo Đokić, odvede Mikana i Ciga. Ode Mudreša Jovo, odvede Bulu. Ode Ranko Zubar, Sirovina, fotograf Lazić, Ševo, Mutavdžija, Milan, Savo Popović, Kiro, Tadiša, Mlađo Kazandžija, Čančo Milovan, Živko Konda, Vlade i Dele Đujić, Gorčeta iz Glize, Žile iz Rožanstva, Milan, Mileta, Brane Stanković…
Odoše i odvedoše sa sobom kerove. Ostadosmo samo mi „kilavi Radovani“. Jedino nam još osta da pišemo referate i da ih čestito ispratimo – a oni su to zaslužili. Uz počasni pluton.
Sekcija Carina – ili podružnica? Okupi se tog dana na Dovarju. Tu su mnogi drugari, pa čak Šerif i Nedžo iz Strumice, podno Mustafinog groba. Došli da isprate „velikog druga i majstora – puškara Đoka Drobnjakovića – Majmuna. Da mu odaju poslednju počast i sećanje – da njegova puška nije nikad slagala, da su njegovi štenci od Bele i Viteza uvek bili najbolji. Da pušci koju on popravi više nije trebao majstor. Da su s njim lovovi bili veseli i nezaboravni.“
Oko rake se okupila masa sveta. Drugovi iz Prvog partizana, gde je još kod Pošingera sa njima Đoko počeo da radi, a zatim otišao u invalidsku penziju zbog leve šake koju mu je puška raznela, jer je uvek eksperimentusao sam, a ne da drugi nastrada.
Pripremi se! – komandova šef lovaca sa Carine – Neđo Jerotijević. „Pali“!“ – „Pali“!“ Iz obe cevi grunuše oko četrdeset lovaca. Tek što je zinuo da kaže „Ostav!“- odnekud sa neba tresnu mrtva svraka pored same Đokove rake.
„Dade Đoko poene za Lovačko društvo“ – Dobaci neko iz mase – jer lovci su obavezni da svake godine daju poene u obliku ubijenih svraka, vrana, pasa skitnica itd. Ili da plate novčanu nadoknadu. Ovo izazva opštu smejuriju među prisutnim. „Mora da nam on uvek napravi neku šalu“ – dobaci Mićun – „Pa, baš i danas“.
Veče je bilo tiho i sunčano. Baš kao da čekamo srndaća negde u Bosni. Svi su već otišli. Samo njegovi Ljubo i Mijo, njegova žena Perunika, ćerka Desa i njegovi drugari lovci.
Evociraćemo uspomene. Ne možemo da verujemo da je on tu pod malom humkom. Osećamo ga da je ovde sa nama, da nas podbada i zadirkuje. Da smo mi njegovi „kilavi Radovani“. Da nas samo zafrkava… Zato i suza nema.
