У препознавању Ужичана са једне фотографије која је снимљена на трибинама стадиона „24. септембар“, снимљеној 1956. године, Ужичанствено је дошло и до ове занимљиве приче коју прати са овим посебним фотографијама.
Педесетих година, у време генералног секретара шах клуба Рака Никитовића, великог шахисте и омиљеног професора руског језика у ужичкој гимназији и Учитељској школи, шах је доживео врхунац популарности у Ужицу. Посебно бих издвојио програм „Партија са живим фигурама“, чији је он био идејни творац, а који је извођен на градском стадиону пуном гледалаца и учесника, док је велики оркестар дома ЈНА пратио ове представе. Иначе, Рако Никитовић је у браку са професорком хемије и биологије Загом Никитовић имао два сина, старијег Срба и млађег Миша, који ће на локалним изборима 1996. бити изабран за председника Скупштине општине и посланика у Народној скупштини Републике Србије из опозиционе партије СПО. Мишо – Никита као дечак је учествовао у овој заиста необичној шаховској парији. У то време Ужице је имало и веома јаку шаховску женску екипу, са којом је секретар шах клуба Рако Никитовић био посебно поносан. Остала је и његова лепа фотографија са ужичком женском екипом снимљена у Парчићу.
Србо Никитовић је уобличио цело приповедање својим сећањем, тако да може остати у ужичком незабораву:
„Ова фотографија је са стадиона снимљена 1956. године, са програма под називом “Партија са живим фигурама”. Програм се састојао у томе што би била изабрана нека позната партија шаха из шаховске литературе. На терену стадиона била би нацртана велика шаховска табла и на таквој шаховској табли као фигуре били су постављани живи људи, обучени у одговарајуће костиме. Као фигуре пиона била су деца, а као фигуре краља, краљице, ловца, скакача и топа били су тада познати ужички глумци, певачи, певачи аматери. Програм се састојао у томе што би водитељ програма, пратећи унапред припремљени сценарио, читао потезе из изабране познате партије шаха, а одговарајућа жива шаховска фигура би се померила на задато поље и том приликом у сладу са написаним сценаријом, одрецитовала неку познату песму или прочитала текст из српске књижевности, или пак отпевала неку песму. Сећам се да је Милосав Лазовић, познати ужички кројач (ужички боем Лазо шнајдер) а који је изванредно добро и лепо пева, на оваквим живим партијама шаха (било их је више извођених) певао познате арије из Вердијевих опера Риголето и Травијата. Жао ми је што не могу да се сетим имена још неког од извођача.
Идеја оваквог програма је била да се, поред популаризације шаха, ужичкој публици приреди једно културно забавно вече са одабраним садржајем. На оваквим програмима трибине стадиона биле су увек пуне. На слици у другом реду скроз десно је професор гимназије Милан Поповић, а у средини смо моја мајка Зага Никитовић и ја (Србо), а мој млађи брат Мишо био је један од фигура пиона на терену.”
