Како је нестало ужичанствено

Гледам мали прљави град набијен зградуринама, аутомобилима и неким непознатим људима ту у долини око реке. Степенасто се град пење и запљускује брда и брежулјке, растерује шуме, док му оџаци гледају у прагове кућа. С висине гледано, из авиона, данас Ужице личи на неку прекинуту дечију игру расутих разнобојних лего коцикица.
Био је то радостан град у линијама које се ломе, повијају, лете. Весела, топла архитектура, напредних међуратних деценија се мешала са соцреалистичким поратним сивилом без претензија на непролазност, с неочекиваним завршецима, пуних лепих кућа, цветних дворишта препуних воћа, у којима су живели људу патријахалног начина живота. Било је архитектонских грешака, наглих прелаза у висину, повремених солитера, омањих соцреалистичких зграда никако овако згуснутих као данас. Каснији солитери данас изгледају као некви огромни зидови који деле и изазивају нервозу у највећој питомој долину Ђетиње. А некада, пре него су згуснути солитери испарчали град Титово Ужице и његове становнике из кафана и кафанских башти, на све стране осећао се мирис ужичких ћевапћића и чуо се громки смех, који као да никада није престајао. У мојој младости сви су се смејали, певали, или, насмејано ћутали ту у малом Титовом граду. Примеру развоја и прогреса, чистих улица и заосталих сокака с калдрмама прекривеним расцветалим пркосом.
Не знам знам тачно кад ме је обузело то пијанство радости и љубави према тада поштованом чистом малом граду са најбољом водом и ваздухом. Знам да ме та љубав никада неће потпуно оставити, иако ми се овај мали прљави набијени згуснути град данас не свиђа… Сећам се када се догодио судар зградурина са тим патријахалним цветним и воћним двориштима, као и са околном природом. Када су почели да крче шуме, поља и побрђа и освајају простор. При том сусрету идеологијом испраног човека и града, уз много сценске театралности, дешавао се судар у којој се жива и нежива структура међусобно разоткривају и у којој увек само једна побеђује. Сваког дошљака при уласку у град, попут Балзаковог Ежена де Растињака, чекала је иста утакмица одмеравања снага и животна линија која води од узлета и царевања, преко очараности и разочараности, до понижења и пада. Победили су солитери, разне лепе и ружне зграде и њихови станари у којима су насељавани социјалистички политичари, њихови рођаци, заслужни радници и њихови шефови, директори великих ужичких самоуправних предузећа. Тако се завршила урбанизација Ужица у кога се слегла већина становника из сеоских средина у којима су остали старци, где су се шуме спустиле до њива и ливада. Ужице је изгубило том урбанизацијом своје ужичанствено, као и део своје ерске душе. Повратак на силу тераних у фабрике потомака следи, после тразицијом уништене привреде, кроз многобројне околне малињаке.
За ово нехумано Ужице сем политиканата су криви ти згуснути солитери и зградурине у којима живе отуђени људи који се не познају. Из њих лете кесе са ђубретом и много тога још, који прљају околину и живот у малом граду… А солитер на француском (солитаире) значи сам, усамљен. Срби, међутим, тако називају високе, витке (обично с једним улазом) самостојеће зграде које се користе у пословне или (чешће) стамбене сврхе. Пословично разликољубиви Хрвати такве грађевине називају небодерима, копирајући тако англосаксонски изворник (скyсцрапер).
Одрастао и до скора живео у цветно-воћном дворишту ту поред реке признајем да не осећам имало симпатије према тим ружњикавим псеудокорбизјеовским грдосијама, које су ипак на лошем гласу, иако им Ужичани као тепају: “Црна Дама”, “Лепа Брена и слатки грех”, “Шаруља и теле”, “Сивоња” итд. Мало ко зна тачно да објасни шта зградуринама, заправо, фали? Да ли је такав облик становања “отуђен”, “дехуманизован” и сл. Коме се свидео на први поглед живот у ужичким солитерима?
Онима који су предходно живели у чатрљама у приградским дивљим насељима Крчагова, Турице, Ибишевог гувна, Глуваћа и сличним местима периферије у “ТУ”. Изненада су се, због љубави према радничкој класи “Друга Тита” и екипе на челу са Крцуном, нашли у удобном животу у тим прво омањим првим ужичким солитерима, у којима је живот био једноставан. Много чељади на мало простора. Блискост буквална са суседом је учила толеранцији и навикама на чињеницу да присуство другог не боли. Тадашњи станари ужичких солитера су били напабирчени с коца и конопца, како је већ кога добар или зао ветар наносио у овај тада чист, блистав мали град препун врбаца који су знали све. Уобичајена је било ствар да се ту чују различита наречја и акценти. Простор је био подељен строго наменски, а станови “друштвени”, па је тешко било испољавати некакве власничке претензије. Пошто се живело по спратовима ту је немогуће било бити Свој На Своме, јер сви су ходали по нечијој глави. Што се тиче Праведног Разграничења, тај посао је обавио још пројектант, па станари нису имали проблема да би се свађали. Данас њиховим потомцима у сабијеним зградуринама некадашњи живот у чатрљама можда изгледа поетичније, али само кад се гледа одозго. Најпре из солитера.
Ко данас удобно живи у старим ужичким солитерима, као што је на пример некадашњи ваљаоничин С солитер? Ту живе разни људи, продукт мешања урбаног и руралног, уосталом као и у целом Ужицу које можемо поделити на дивље и питоме. Неки од неизбежних ликова су: Завичајни Рођа и Кумашин, затим Савесни Грађанин који цинкари из унутрашње наследне духовне потребе, па Озлоглашена Радодајка, Ћутљиви Нежења, Озбиљни Интелектуалац, Згодна Мала Са Шестог, “Мајстор-За-Све”, Локална Наклапача, вечито посрћући пијанац кога најпре одаје црвени нос, Сетна Душа, Оцвала Лепојка (Мис Матуре, Ужице ’69 у хотел Палисаду на Златибору), Бунтовник Без Разлога, Солитерски Мизантроп (у перманентној свађи са свима), Радник Треће Смене, затим Човек У Тренерци и, наравно, Локални Манијак итд… Ту има и разних живуљки: псетад свих облика и величина, шаролика мачкадија, папагаји и други пернати букачи, златне рибице, хрчци, заморци, има и корњача, а нађе се и по која змија. Што се тиче звучне слике у солитерима некада се мешала музика Менделсона, Парпла, против Рође и Мире Шкоре уз раздрагану пуцњаву из свих калибара… Данас је све то појела бука с Гранда, Пинка и сретне, баналне ријалити тв…
Један од најтипичнијих производа – и симбола! – двадесетог века солитер је један и од криваца за уништење ерске ужичке душе. Он није идеално место за становање оних који још пате од синдрома “нелагодности у култури”. Ипак за нас који смо довољно урбанизовани и неизлечиво радознали, који не маштамо о “кућици у цвећу, трави око ње” солитери представља савршену истраживачку станицу. У њима су увек биле најбоље журке. Како да у новим зградуринама и старим отуђеним солитерима да буде опет весело? Прво позајмите комшији без зазора и кафу и Кафку, попијте по једну с оним што га одаје црвени нос, намигните Радодајки, продискутујте с Интелектуалцем, продерите се из вика с Рођом Завичајцем, уделите леп комплимент Оцвалој, пријавите самог себе Цинкарошу (то ће га учинити тако срећним) и, заведите ту Згодну Малу Са Шестог, јер ако нећете, има ко хоће, а можда се заглавите у лифту са њом, можда се баш та мала ту заглави са вама? А то би могао да буде почетак једног лепог пријатељства. Тако би ужички Солитери, који нису самци, много лепше изгледали. Можда би са свима описанима могли да организујете “радну акцију”, да уредите изнутра “заједнички простор”, као и да покупите сво то ђубре около, што важи и за остале ужичке зградурине. Ако се ослонимо што се тиче хигијене и осталих комуналних послова на ужичку власт и њихова партократска предузећа, сетимо се шта смо све до сада доживели од њих. Нека епидемија нам следује.