У Ужицу постоји један од ретких објеката из 19. века, на време сачуван и спашен, да будућим генарацијама казује о животу предака: Јокановића Кућа. Данас је ту музејска поставка назива Градска кућа кућа у Ужицу у 19. и почетком 20. века. Далеких шездесетих година прошлога века некадашња кућа Јокановића обрасла је у бршљен и пузавице. Повелико двориште около беласалао облом каменом калдрмом од пешчара украшено нестварним бојама цветова пркоса. Уз све, околно дрвеће и напуштене помоћне дрвене зграде биле су прекривене звончастим љубичастим и белим цветовима пузавица који су ширили тежак над све леп мирис пролошлости, живота предака. Та тајанствена оаза у самом центру Ужица, ни сто метара од Саборне цркве Светога Ђорђа, одисала је трошношћу уоквиреној дахом пролазности. Ми, радознала ужичка деца, као и Алиса, улазили смо у ту “земљу чуда”, када скупимо довољно храбрости, непрестано се питајући ко и како је ту некада живео? Сваки предмет који би ту нашли новчић, мамузу, бритву, неку зарђалу алатку, имао је посебан значај и вредност, појачавајући урођену знатижељу и маштовитост.
Јокановићи, звани “Љевљани”, у Ужицу су се појавили из Требиња и сместили се око дела града названог “Слануша”, због извора сланкасте воде, која је ту истиче и данас испод брда Пашиновца, чије се назив одржао до данашњих дана. Све говори да су се Јокановићи ту појавили после Другог хатишерифа 1833. год, када Срби почињу интезивније да насељавају Ужице и постепено заузимају мање занатске целине слабашне ужичке привреде. Већ четрдесетих година 19. века, ова породица је међу првим трговцима у српском делу Ужица, који са групом поштованих Срба, иако Турци још увек владају, покрећу 1842. градњу “нове цркве”, поменуте Саборне цркве. Као важни поверљиви људи, Јокановићи су у групи Ужичана који потписују гаранцију за 2000 гроша, кредит за изградњу цркве. Један од Јокановића, Павле Левљанин, тада је изабран за депутата вароши Ужице. Браћа Јокановићи, Левљани, Петар и Павле, живели су у задрузи у којој је старешина био Петар. Богатили су се, нагло су почели да откупљују турска имања у Ужицу и околини. Тако постају власници великог дела Ужица са центром на Слануши, где су им биле куће, механе, магазе, дућани, радионице.
Турски документ звани “Темесуку” потврђује да је Сулејманов син Худ бег, из Ужица, своју кућу с двориштем и баштом продао хришћанима Петру и брату му Павлу, синовима Јокановића 10. децембра 1846. године. То је у ствари имање на коме са налази данашња “Јокановића кућа”. После смрти Петра Јокановића 1859. старешина задруге је Павле. Како је Петар имао само кћер Анђелију удату за Луку Димитријевића, те се породична задруга ове гране Јокановића састојала од Павла и његових синова: Стевана, Луке, Илије, Михаила. Павле је увећао богаство које је стекао с братом. Умро је 1859. године. Старешина задруге је од тада његов син Стеван, који наставља да развија радњу и трговину. Његов брат Илија, поред трговине, бавио се политиком, те је 1870. изабран за председника ужичке општине.
Пошто је у умро отац Павле, браћа су се поделила. Део комплекса код данашње Градске галерије на Слануши у улици Војводе Демира – Јокановића кућа и имање на источној страни Ужица у делу званом “Турица” добио је Стеван. Следећи наследници ових парцела били су његови синови; комплекс код слане чесме наследио је Илија; изнад на Пашиновцу Лука… Трећи син Стеван, који је наследио “Пецару”, трговином је почео да се бави још 1858, док му је отац био жив. Био је то начитан човек, који сем што је подигао ужичку трговину на већи ниво, био је почествован одборништвом у општини. Бавио се извозом стоке и вуне у Дубровник и Италију. Његова унука Љубица се сећала да су у приземљу “Јоканића куће”, ту где је данас други галеријски простор, била огромна бурад и бачве за ракију: “деда се бавио извозом ракије, имао је механу, а ту у великом подруму, била је Пецара”… И дан данас старији ужички свет кућу назива тим другим именом “Пецара”. Стеван је умро 1893. Имао је шесторо деце, три кћери и три сина. Кћери су се поудавале, а син Љубомир је школован у Бечу, постао је инжињер електотехнике. Живео је у Београду где и данас живе његови потомци. Тихомир је добио имање у околини Ужица у Турици, наставивши да се бави трговином, претежно стоком. Поседовао је “сувати” на Златибору, где је узгајао стоку. Бавио се банкарством, био трговац текстилом, умро је 1934. године. Имање је постепено разводњавао потписујући ненаплативе менице. Он је био последњи власник “Пецаре” од Јокановића.
Од 1937. власник је инжињер Милан Јоксимовић, који је кућу изнајмљивао за становање. До Другог светског рата у Јокановића кући је живео у Ужицу познати професорски пар Зора и Живко Радуловачки. После другог рата, давана је разним институцијама на коришћење, који су је користили али је нису одржавали, од Савеза земљорадничких задруга до Регионалне привредне коморе. Када је више нико није хтео, предата је у власништво Заједнице културе Титово Ужице. Била је потпуно руинирана.
Према сећању Љубице и Стојке Јокановић, потомака Стевана Јокановића (прадеда), ту је постојало низ зграда и магацина који су опкруживали двориште. Између њих је било неколико капија са звекиром, које су се током ноћи затварале. Двориште је било калдрмисано, пуно “пркоса”, цвећа и воћа.
У “Земљи чуда” једног јунског поподнева 1991. године појави се човек средњих година у џинсу са великом кожном торбом преко рамена. Полако, ногу пред ногу, загледао је сваки детаљ калдрмисаног дворишта руиниране Пецаре, у чијем подруму је још увек био магацин пића локалног угоститељског предузећа, нешто записујући у повећи роковник. Сваки његов корак пратило је неколико пари дечијих очију из крошње старога лешника, који је растао у близини куће. Тај уљез у “Земљи чуда” био је нови директор ужичког музеја, Драгиша Милосављевићм звани Ник, историчар уметности. Није прошло много времена, а Земље чуда је нестало, “Јокановића кућа” позната “Пецара”, постала је: “Једна од ретких репрезантивних кућа 19. века у ужичком крају. Због наглашених етнографских карактеристика, тј, одлика градње једног народног градитељства, који је цветао у овом времену, објекат је проглашен за културно добро – етнографски споменик културе”, како пише у њеној монографији. Клинци ужичке Слануше морали су да нађу ново место, нову Земљу чуда.
Кућа је адаптирана и реконструисана, наглашена је њена складна архитектура, која је произашла из њених унутрашњих садржаја, с богатом, још очуваном мајсторски израженом стрехом испод четвороводног крова. Директор Милосављевић је одлучио да се послужи аналогијама са описима других кућа, што му није било тешко као аутору књига и научних радова тематике орјенталних вароши. У тим описима, собе у српским варошким кућама су светле, имају много прозора. Ако је било завеса на прозорима, обично су биле од белог платна. Патос застрт ћилимима, таваница од шашовца, са посебним украсним детаљима на средини. За загревање су служиле земљане “фуруне” са керамичким лончићима, који су се спорије хладили. Као некада у старом Риму, када су желели да собе буду брже загрејане, и ужичани су тада уносили “мангал” с распаљеним угљем. У некадашњим муслиманским кућама постојала су купатила “амамци”, што су прузели и богатији хришћани.
Поред зидова су били “миндерлуци”, прекривени ћилимима, серџадама, јастуцима наслоњеним на зид. На зидовима или у зидовима, супротно од прозора, били су често изрезбарени долапи од дасака, у којима су држани душеци, постељине, јоргани, јастуци све потребно за сан. Више прозора, као и на другим зидовима, били су “рафови” на којима су поређани: “санови”, “кајлије”, тепсије, те друго метално посуђе. Од ретког намештаја једино су биле обавезне “шкриња”, сандук који је служио за чување одела и текстила и омањи ковчежић за чување новца и накита. Обично се јело за ниским дрвеним столом “синијом”, седећи на троношкама. У православним кућама, на источном зиду, био је иконлук, дрвени ормарић са иконом и кандилом. У сиромашнијим кућама само икона крсне славе и кандило. На основу овог описа, у ужичкој “Градској кући” реконстуисана је соба, први од три ентеријера, која је названа “Орјентална соба”, којима се приказује породични живот у Ужицу 19. века.
Други ентеријер ове поставке приказује почетак новог времена у Ужицу, друге половине 19. века, када се после ослобођења од Турака код српских трговаца и зантлија, оних богатијих, јавља потреба за лепшим и удобнијим становима, њиховим савременијим уређењем. Они, успешни трговци, занатлије, напредан свет, дошљаци, који су се Ужицу нашли као чиновници, професори, у варош покрај реке Ђетиње доносе са европском одећом, намештај, луксузне сервисе за пиће и јело, нове навике у свим сферама варошког живљења. Основу ове поставке чини спаваћа соба, остала после смрти учитељице Даре Поповић, потомка некад јаке ужичке трговачке породице Поповић. После национализације сестре Поповић, које се нису удавале, добиле су могућност да станују у кући ужичког пекара Витомира Ковачевића. Витомирови потомци после смрти сестара Поповић, Дана Морача, Влајко и Слободан Ковачевић, у току формирања музејске поставке “Јокановића куће”, поклонили су ужичком Народном музеју тај намештај с краја 19. века, који је чинио спаваћу собу: метални кревет, чије су странице исликане биљним и антропофорним орнаментима, ормар и комоду за одећу и текстил од тзв. “фодловарног” дрвета, машина за шивење “Афрана”, лепим радовима од текстила, луксузно огледало. Поставка спаваће собе је попуњена са два портрета, на првом је ужички трговац Милош Лојаница, док је на другом уљу приказан познати прота Захарија Захарић, пријатељ креманског пророка Тарабића, који је насликао сликар Димитрије Посниковић.
Трећа соба је поставка салона Градске куће с краја 19. и почетком 20. века, када се у Ужицу, захваљујући индустијализацији и изградњи прве хидроцентрале по Теслином принципу и Ткачнице, издвајају веома богати људи. Луксуз, до тада невиђеном за већину Ужичана, изложен је у салону у стилу “ајдач”, који је на коришћење кући дала Српска православна црква ужичке општине. Тај салон потиче из куће ужичког адвоката, културног прегаоца Ђорђа Драшковића. Ту су и други детаљи покућства из старих ужичких кућа: икона с кандилом, лампа, ћилим, зидни сат, грамофон са трубом, као и филигрански радови који као да су изашли из радње познатог ужичког мајстора Сретена Петровића, кашичице, сребрне тацне, тањири, послужавници, славски украси, доста тога из куће мојих поменутих Ковачевића. Ову поставку употпуњују портрети првих ужичких индустријалаца Малише Атанацковића, сликара Михајла Миловановића, портрет Милутина Кремића, који је насликао Павле Чортановић. На све то, ужичка Градска кућа у приземном делу, где је била пецара, данас је згодан галеријски простор, окружен том лепом калдрмом.
Драгиша Милосављевић, у ужичким боемским круговима познат као “Ник”, био је веома задовољан учињеним. За њега је то био завршен посао, а за Ужичане место окупљања. Касније је његовом заслугом, у једној забитој златиборској долини поред реке Увац, реконструисан, тачније дигнут из пепела, обележен само каменим белезима и народним предањем “да је ту била ‘светиња’, неколико стотина година од паљевине Турака манастир, истога имена као и река – “Манастир Увац”. Дошли су и калуђери. Данас предивну средњовековну цркву са манастирском кућом обилази мноштво туриста током године из целога света, дивећи се лепоти српског гредитљства, сажетој у православној култури Србије.
Драгиша Милосављевић је рођен 1944. у Миросаљцима крај Ариља. Историчар уметности. Студирао је српскохрватски језик и југословенску књижевност и историју уметности, завршио постдипломске студије на социолигији културе и уметности. Више година био директор Народног музеја у Ужицу. Објавио је више мнографија и око 50 стручних скупова, есеја и ликовне критике. Руководио је током више истраживачких пројеката из области историје, уметности и градитељства. У пензији, живи у Ужицу. ( подаци из Биографског лексикона Златиборског округа. Издавач Удружење Ужичана у Београду, 2006 година).
