Још увек истражујем о Изградњи вештачког језера, украса на “Краљевим водама” на Златибору. Није једноставно, напротив. Пројектовао га је златиборско чедо, академик Миладин Пећинар, који је рођен у Љубишу. Сем језера на Краљевим водама његова заслуга је много тога у ужичком крају. У Ужицу по његовом пројекту је изведен водовод из Врела, који и данас ради за део Крчагова и Севојна. Дао је идејно решење за високу брану “Перућац” на Дрини 1940. године. Његово идејно решење је и за хидроелектрану у Овчарско кабларској клисури и много тога још у обе Југославије… Пројекат златиборско језео је био готов пре рата. Године 1946. Тито је обишао ратне сирочиће у дому у вили “Голија”. Тада му је приказан пројекат који га је изненадио, за који је рекао да мора бити што пре реализован, најбоље омладинском радном акцијом… Исте године радна акција изградње језера је започета. Ево да поклоним радозналима два сећања тадашњих омладинаца, који су радили на тој радној акцији 1947. године. Златиборског омладинца Милије Кнежевића, који је сећање уградио у своју књигу “Мозаик сећања” у причици “Ударничким радом језеро на Златибору”. И тадашњег ужичког гимназијалца Радослава Рила Богдановича, чије је сећање забележио мој сарадник и пријатељ Александар Тошић. Аца ми је послао и разгледницу тек изграђеног језера из своје колекције, коју такође обављујем у овој занимљивој белешки. Остале фотографије су из колекције мог Атељеа 5 које је фотографисао Илија Лазић, ужички хронолог са фотоапаратом.
Милија Кнежевић професор и новинар у пензији: У време великог радног ентузијазма и полета, не само на великим радним акцијама, већ и на малим локалним, стварала су се чуда. Тада су изграђивани задружни домови у многим селима, прогимназија је тако направљена. Тако су никли предивни борови и предивне борове шуме, засађене рукама ученика и наставника и радним акцијама омладине. Њима треба захвалити што од Оманица до Ћоровића куће и од Јевремеовића до Ћетена, Главица, делови тадашњих Партизанских вода и делови око Јокине ћуприје изгледају данас тако бајковито. Пошто је прихваћен пројекат за градњу језера, најтежи посао је био ископати милионе кубика земље. Тада није било булдожера, ровокопача, трактора и друге технике која се данас користи. Терет је пао на нас, омладину среза златиборског. Негде 1946. године, са групом омладинаца из Голова, ја сам дошао да радим на копању језера. Пијук лопата и колица била су главна техничка помагала. Радио сам на колицима и истерао за један дан 600 колица, у трку и на врелом сунцу. Изгонили смо земљу поред пута и равњали је, да би ту идуче јесени посадили оне дивне борове који сад блистају на Златибору. Памтим и храну коју смо добили – мали хладни хлепчићи од кукурузног брашна, да човека убијеш њиме, величине песнице и мермелада или пекмез од шљива уз чај или црну кафу. После завршеног рада, сишли смо (нас око 50 омладиница) у кафану код Рајка Ђенића, ми који смо кренули у Голово и Криву Реку. Да ли смо имали нешто за јело, нисам сигуран, али је било да се попије… Омладина Златибора даровала је земљи језеро, око кога су се касније низали хотели, виле, базени, игралишта итд. Каже хоће да приватизују језеро уз “Краљеве конаке”. “О зар је то могуће?”
Радосав Риле Богдановић, историчар у пензији: Било је то 1946 године. Ужички омладинци су учествовали у припремним радовима за изградњу вештацког језера на Златибору.На Златибор смо превезени камионом. Било нас је око стотинак, махом ужичких гимназијалаца. Били смо смештени у предратном ресторану Швајцарија, док смо храну преузимали у једном суседном објекту, а обедовало се напољу. Та радна акција била нам је као загревање пред одлазак на изградњу пруге Шамац – Сарајево. За седам дана колико смо боравили на Златибору, главни радни задатак свакога дана нам је био копање земље, да би се створио простор који би могла вода да испуни. Земљу коју смо копали, одвозили су у дрвеним колицима и насипали на простору данасњег Краљевог трга и Аутобуске станице. Једна од песама коју смо певали те далеке 1947 гласила је : “Ашов, лопата, пијук и колица, то су алатке сваког омладинца” или “Иде, наступа, не боји се рада Друга ужичка ударна бригада”…
