Коло Жике Јовановића на Унесковој листи, а унука у Београдској опери

1679

Šta je sve održavalo duh srpskih vojnika na Solunskom frontu? Naravno, misli o porodici, porobljenom rodnom kraju, vera i disciplina. Ali i pesma i igra. Muzika je bila sastavni deo srpske vojske u tadašnjoj Кraljevini. Svaki puk je imao svoj orkestar, ali je i ne mali broj običnih vojnika, redova sviralo, najčešće frulu, gajde ili gusle. Jedan od njih je bio i Užičanin Živorad Jovanović iz Užica.

"Žikino kolo" se brzo proširilo među srpskim vojnicima na Solunskom frontu
“Žikino kolo” se brzo proširilo među srpskim vojnicima na Solunskom frontu

Srpsko kolo, tradicionalni narodni ples, upisan je na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva, tome je veliki doprinos dalo „Žikino kolo“. Žikino kolo je jedno od najznačajnih srpskih najpopularnijih kola. Za Žikino kolo svi znaju i mnogi su ga “opleli” u Guči, kada su bili na trubačima. Naročito mlade golišave Užičanke koje su sa ponosom uz ovo kolo pokazivale svoj seksipil. Žikino kolo je u Guči najbolje izvodio Big Bend Užičanina Dejana Petrovića. Ali malo njih zna da je „Žikino kolo“ komponovao muzikalni užičanin Žika Jovanović.

Vojnici na Solunskom frontu igraju kolo- "Žikino kolo"
Vojnici na Solunskom frontu igraju kolo- “Žikino kolo”

Jovanovći od kojih potiče solunski ratnik Živojin Jovanović Žika su veoma stara Užička porodica. Žika je boreći se protiv neprijatelja na Solunskom frontu izgubio čulo vida i tako slep ležeći u bolnici je komponovao „Žikino kolo“ koje se brzo proširilo po Solunskom frontu. U pauzama borbi sa neprijateljem, srpski vojnici su odlagali opremu dobijenu od Francuza, skidali njihove šlemove, pa iz odeće izvlačili spakovane šajkače, te usred Prvog svetskog rata – uz frulu, gajde i orkestre igrali kolo. Potomci Živojina Jovanovića su nasledili tu posebnu Žikinu muzikalnost. Od njih se izdvaja unuka Ana. Ana je rekla: “Moji roditelji su di vno pevali, Jovanovićima muzika je u krvi, a bavljenje njome je porodi čna tradicija”. Prvakinju Beogradske opere Anu Rupčić publika zna po glavnim ulogama u „Toski“, „Aidi“, „Кavaleriji Rustikani“, „Moći sudbine“, „Letećem Holanđaninu“, „Andre Šenije“ Umberta Đordana.

Ana spinto sopran, rođena je u Užicu, gde je završila nižu muzičku školu, odsek klavir. Odrasla je na Trgu partizana. Srednju muzičku školu „Stevan Mokranjac“ završila je u Beogradu, odsek solo pevanje. Studirala je na Fakultetu muzičke umetnosti u Skoplju, u klasi prof. Milke Eftimove. Stalni solistički angažman u ansamblu Narodnog pozorišta u Beogradu dobija 1994. Dve godine kasnije je magistrirala…

Žikina unuka Ana Rupčić, operska diva
Žikina unuka Ana Rupčić, operska diva

Žikina unuka Ana, prvakinja Beogradske opere se sećala: „Moja sestra i ja smo odgajane od same ljubavi. Materijalno je bilo zanemarljivo u odnosu na izobilje duhovne i emotivne nadgradnje. Da moji roditelji nisu bili uz mene sa ogromnom požrtvovanošću i velikim poverenjem, teško da bi mi se sve ovo lepo dogodilo. Moje detinjstvo je zapravo moj najlepši deo života. Imala sam, a još uvek imam stan na Trgu partizana. Rado se sećam školskih dana kada sam išla u Osnovnu školu ’Nada Matić’, a i u nižu muzičku školu. Nisam imala klavir u kući, pa sam vežbala u školi dok čistačica čisti, tih pola sata. Sa 12 godina sam pobedila na međunarodnom takmičenju na Milni na Braču. Sa 13 i po godina sam upisala Srednju muzičku školu ’Stevan Mokranjac’ kao najveći talenat.

Iz radničke porodice sam i moji roditelji su podneli, da kažem, veliku žrtvu za moje školovanje. Ali, nikada nije bilo pogovora da ne nastavim studije. Moja porodica me je nesebično podržavala u svemu i to je najlepše. Dok sam bila u osnovnoj školi pevala sam u horu, svojevremeno sam pevala sa dva hora RTS-a „Marijo majko“, kada je bio Dan grada Užica 24. septembar. Još je tada bila Titova bista na Trgu partizana. Bili su to veliki skupovi i bila je velika čast pevati. I nakon završene osnovne škole sam sa Šuljagićem, Lazarevićem i Brankom Popovićem, poslata u Beograd. Oni su bili stariji i otišli su kao studenti, a ja kao nadareno i talentovano dete. Poslao nas je Milorad Iskrin koji je tada bio u Кulturno-prosvetnoj zajednici i imali smo neke novčane nadoknade. Imala sam 13 i po godina. Nije mi bilo lako, ali sam bila zaljubljena u muziku i nisam osetila tu samoću.

Bila sam skromnih materijalnih mogućnosti, ali ni to me nije sputalo, jer sam imala dosta ljubavi u mojoj porodici i to me danas drži kao osobu i na kursu koji nisam do sada promenila. Na Akademiji sam diplomirala sam u klasi profesorke Radmile Bakočević, a 1996. godine sam u njenoj klasi magistrirala. U tom periodu sam radila i kao vokalni pedagog u tri muzičke škole.

Volim moje Užice jako, slabo dolazim na nastupe, ali kada me pozorište pozove, vrlo rado se odazovem. Ljudi koji rade u užičkom pozorištu su vrlo ažurni. Uvek su mi lepi utisci posle gostovanja.“