Tokom januara 1979. Miloš Broćić, popularni Brole, kupio je klavijaturu “Elku” i rešio da se preorejentiše na solo karijeru. Pre toga je korumpirani uprvnik Hotela “Turist” doprineo da se “Ere”, ova popularna užička grupa, “rasturi”. Posle tri meseca upornog vežbanja, Brole je rešio da potraži pevača i našao ga je, možda i najboljeg pop pevača u Užicu, Zorana Vujevića – Vujča. Svi užički muzičari su taj Brolov esperiment gledali sa podozrenjem, očekivajući fijasko, misleći da je bez orkestra nastup osuđen na propast… Brole je našao veoma brzo aranžman, gde na drugom mestu nego u Gradskoj kafani.
A onda su počela pitanja. – Gde vam je bubanj? do tada takav istrument “Elku” niko nije imao Užicu, ustvari samo su postojale još dve u Titovoj Jugoslaviji, imali su ga Bora Štambuk u Beogradu i Roman Butina u Zagrebu. Većini publike u Gradskoj nikako nije bilo jasno “kako se čuju bubnjevi, a nigde ih nema”. Posle prve neverice, veče se pretvorilo u neverovatan uspeh Brola i Vujča. Dobili su svirku za doček nove 1979. godine. Tu su imali problema jer se te večeri nije pojavio, iako najavljen, Srećko Nikolić (potomak onih čuvenih užičkih muzičara između dva rata “Nikolića sa Carine”) koji je bio u u Živinicama kod Tuzle. Ipak, Brole i Vujčo su napravili pravi “štimung”.
Da kažem šta je bilo dalje sa ovim za to vreme čudnim užičkim duom. Uspešan pošetak im je dao snagu, trema nije postojala i oni su par meseci posle razornog zemljotresa, počeli da nastupaju u Bečićima u Hotelu “Merkur” u baru, na devetom spratu, od deset uveče do dva ujutru. Bio je to najlepši bar u Bečićima u to vreme, jedinstven po opremljenosti. Imao je klima uređaje, što je tada bila retkost. Među gostima su bili stranci, a posle ponoći bi se tu skupili svi muzičari koji su tada svirali u Budvi, bilo je 15 vrhunskih orkestara. Brole se sećao:
– “Svi su oni po završetku svoje svirke dolazili da slušaju mene i Vujča, Mikrofon je išao “s kolena na koleno” i svako veče je bar bio ispunjen do poslednjeg mesta. Najviše su dolazili stranci, a već u devet nije se moglo naći slobodno mesto. Tada smo ‘tihom’ svirkom otvarali program pesmama “Maj Vej”, “Tango ljubomore”, “Avanda mopri” i slične… Kasnije smo svirali i u “Taverni” u Bečićima”.
Jednoga jutra pozove Brola direktor svih hotela u Bečićima i kaže mu: “Brole spašavaj”. U jednom baru Hotela “Montenegra” svirao je vrhunski orkestar, čiji je solista hteo da “nametne” svoj repertar stranim gostima. Publika je na to reagovala tako što je napustila bar, ali su pre toga svratili do prodavnice, kupili piće i nastavili zabavu na terasama hotela. Sutradan sobarice nisu znale šta da rade sa tolikim praznim flašama. Direktor je zamolio Brola da sviraju pred poslastičarnicom. Odobrio je prodaju alkoholnih pića i “pojačao” poslugu, napravio je i mesto za igru.
“Svirali smo od osam uveče do sat pred ponoć, te večeri su bile najlepše, masa sveta je dolazila na to novo mesto. To posle nas niko nije uspeo da ponovi. Vujčov glas ni jednog posetioca kao ni kolegu muzičara nije ostavljao ravnodušnim. O njemu su svi imali visoko mišlenje. Tada je u Bečićima bilo još vrhunskih pevača, poput Nade Pavlović, koja je nekoliko puta nastupala sa nama.”
Brole se sećao i svečanih večera:
“Veče pre odlaska grupe stranih turista priređivane su svečane večere. Posebne večere su imale specijalni dodatak. Oko torte su se stavljale ljuske od jaja i polivale alkoholom. Konobari su tada palili taj deo oko torte, koji je izgledao kao plameni obruč. Onda su se sva svetla gasila. Ta slika je bila zasta impresivna. Konobari su odlazili u “svoj reon”, a mi smo to pratili uz muziku iz filma ‘Za šaku dolara’.”
Kada su se vratili u Užice, vremena su počela da se menjaju. Promene nisu mimoišle ni Gradsku kafanu, stigla je nova publika. Uvedena je muzika svako veče i klijentela se promenila, počeli su da dolaze oni koji tu nikada nisu zalazili. Počela je “folk navala”. Brole i Vujča su se sklonili u Mlinarev san u Ševelju kod Arilja. Kasnije je Vujčo prestao da peva, a Brole nastavio sa harmonikašem Milijanom Popovićem Popcom…
